Ko i kako piše zakone u Srbiji

by T Email

Na zakon o zabrani diskriminacije čekalo se osam godina, a od 2001. se čeka na propis o izdavaštvu. Tekst zakona o PDV-u radio je tim od desetak ljudi godinu i po dana. Strane eksperte je angažovao nemački GTZ (Organizacija za tehničku pomoć ), a domaće Ministarstvo finansija. Svako je plaćao svoje stručnjake. Izrada ovog važnog propisa koji je donet u julu 2004, a stupio na snagu 1. januara 2005. odužila se zbog izbora i promene vlade.

Procitaj

Inače, da bi se napisao zakon u Srbiji najčešće je dovoljno da na tekstu dva, tri meseca radi grupa od nekoliko stručnjaka, ali da bi ga parlament usvojio nekada je potrebno da prođu godine. U gotovo svakom ministarstvu u ovom trenutku postoji bar jedan zakonski nacrt koji duže od godinu dana čeka da ga pošalju poslanicima.

Narodna skupština je ove godine već usvojila 157 zakona, a na spisku za raspravu ima još stotinak. Ako je za utehu onima čiji zakoni nikako da se izbore za mesto u parlamentu, problem, po pravilu nije u kvalitetu zakona. Stručnjaci tvrde da je razlog uvek političke prirode. „Zakon uvek odražava odnos političkih snaga i njegovo usvajanje je uvek izraz neke političke ideje. Ako takve ideje nema, nema ni zakona“, kaže Saša Gajin iz Centra za unapređenje pravnih studija, koji je radio nacrte nekoliko zakonskih tekstova.
On navodi da je, recimo, od izrade prvog teksta Zakona o zabrani diskriminacije do usvajanja prošlo osam godina, a da je prva verzija zakona o izdavaštvu, koji još nije izglasan, završena još 2001. godine.

Slično iskustvo ima i Đorđe Vuković, programski direktor Cesida, koji već gotovo dve godine čeka da vlada usvoji zakone o izboru odbornika i državnoj izbornoj komisiji. Prema njegovim saznanjima, resorno Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu pokušalo je već dva puta da ih stavi na dnevni red i oba puta su „skinuti“.

Usvajanje zakona o poreskom savetovanju već godinu dana očekuju i u nemačkoj Organizaciji za tehničku saradnju (GTZ) koja je, u saradnji s Ministarstvom finansija izradila ovaj nacrt. „Nemamo nikakvo zvanično objašnjenje zašto je to tako, a naša savetodavna uloga nam ne dozvoljava da insistiramo na bilo čemu. Napravili smo dobar zakon, ali pretpostavljam da on čeka iz političkih razloga, ili možda zato što određeni krugovi vrše pritisak plašeći se da će izgubiti svoje pozicije. U svakom slučaju to je unutrašnje političko pitanje i to moramo da prihvatimo“, kaže Jerg Horstmejer, dosadašnji direktor projekta „Podrška reformi finansijske administracije“.

A ako dobri zakoni ponekad čekaju iz političkih motiva, može li to biti razlog da se ponekad usvoje i loši zakoni?

Iako je istina da je potrebno promeniti dosta zakona, pre svega zato što jedan broj njih još nije usklađen sa Ustavom donetim 2006. godine, ali i zbog usaglašavanja sa standardima Saveta Evrope ili EU, profesor Stevan Lilić, predsednik udruženja Pravnici za demokratiju, kaže da usvajanje velikog broja zakona po hitnom postupku, sem što utiče na njihov kvalitet, uvek ostavlja prostor da se zapitate kakva politička intencija stoji iza toga.

„Deluje mi da se zakoni danas pripremaju mnogo neozbiljnije nego ranije, pišu ih često činovnici u ministarstvima, prepisuju tuđe zakone, uglavnom se ne obaziru na mišljenje stručne javnosti. Danas je pre izuzetak nego pravilo da u izradi nekog zakona učestvuju istaknuti stručnjaci što je ranije bilo obavezno. Zakoni se parlamentu nude po hitnom postupku po sistemu uzmi ili ostavi. Zato završavaju na Ustavnom sudu“, kaže Zoran Ivošević, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta „Union“.

Saša Gajin ističe, međutim, jednu drugu našu specifičnost u odnosu na druge zemlje u regionu, pa i u Evropi. Kod nas zakone često same izrade stručne nevladine organizacije. On kaže da je takav slučaj bio sa zakonima o zaštiti podataka o ličnostima, o zabrani diskriminacije, dostupnosti javnih informacija:

„Dakle, naručilac zakona nije država, već mi njoj ponudimo konkretan predlog, odnosno određene ideje afirmišemo u formi konkretnog teksta, koji često posluži kao osnova za tekst koji izrađuje nadležno ministarstvo. Oni nas onda pozovu u radnu grupu, i ne mogu baš da kažem da se naš predlog prepiše, ali često bude dobra polazna osnova.

Ovako iskustvo imaju i u Cesidu, koji je, prema rečima Vukovića još 2005. izašao sa idejom o mešovitom izbornom sistemu na lokalnom nivou, koji se dopao Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu, pa su predstavnici Cesida uključeni u radnu grupu.

„Mi kao poreski obveznici uvek očekujemo da država nudi zakone, jer je to njen posao. Ali, ono što je karakteristično ne samo za našu, nego i za druge postsocijalističke zemlje jeste da vlada ima prirodnu odbojnost prema nekim novim zakonima. To je zato što zakone koji se odnose na ljudska prava i zabranu diskriminacije izrađuju eksperti iz nevladinih organizacija“, kaže profesor Stevan Lilić.

O tome kakve instrukcije u toku izrade zakona od vlade dobijaju stručnjaci i koliko je tekst na kraju drugačiji od početne zamisli stručnjaka, iskustva su dosta različita.
Dok Vuković kaže da predstavnici radne grupe možda na 25 odredaba dobiju jednu sugestiju i da nema nekih ozbiljnih intervencija, Zoran Ivošević kaže da je bio član radne grupe za izradu Nacrta zakona o sportu, koja „nije napisala ni slovo“. „Dobijali smo predloge teksta koji su pisali neki službenici u ministarstvu i od nas se očekivalo da to verifikujemo. Kad bismo izneli primedbe na neko rešenje, one uglavnom nisu uvažavane. Nacrt je na kraju ostao onakav kakim su ga oni zamislili, a i takav više od godinu i po dana čeka da ga vlada usvoji, po svemu sudeći zato što postoji problem oko privatizacije sportskih objekata“, objašnjava Ivošević.

Saša Gajin kaže da je imao sreće da radi uglavnom na zakonima iz oblasti ljudskih prave, gde politički interesi nisu dominanti. „Nekada politička volja prosto prevagne i nametne se kao jedino moguće rešenje. I sama politička vlast je često pod uticajem određenih centara moći i uvek je opasno kada politička vlast preuzme obavezu da stvara pravna pravila ne obazirući se na stručnu javnost.“

„Poresko pravo ne treba posmatrati u političkom kontekstu. Treba doneti zakone koji odgovarajuonima u tržišno orijentisanim zemljama u svetu i morate da primenite ista načela. Ne mogu da vam dam neke egzaktne podatke o tome koliko je tačno promenjen, recimo Zakon o PDV-u od prve radne verzije do usvajanja u skupštini, ali je bilo brojnih odstupanja od početne ideje do konačnog teksta“, kaže Horstmejer.

Sve zavisi od ministra

Pametan ministar neće dozvoliti da mu zakon pišu službenici u ministarstvu, uključujući i državne sekretare jer oni za to nisu dovoljno stručni. Angažovaće najstručnije ljude iz te oblasti, ako hoće dobar zakon, kaže Ivošević.

Gajin ističe da je to da li će ministarstvo samo pisati tekst zakona ili ne, dramatično razlikuje od ministarstva do ministarstva: „Prosto, neki razumeju demokratiju i ljudska prava pa su otvoreni za saradnju, a drugi to smatraju nepotrebnim pritiskom javnosti, pa je u ta ministarstva nemoguće ući“.

Lilić kaže da mi imamo i dobre službe u ministarstvima iz „stare škole“ savezne administracije. „Problem je što, međutim, ona neguje dosta komplikovan žargon. Recimo nije dobro da se u jednom članu zakona pozivate na drugi, a u tom drugom na neki treći, a oni su navikli na te proceduralne pingpongove“.

Izvor:Politika

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 1914)
 ORDER BY post_ID