Patrijarh Pavle i Amerika

by admin Email

| Pisma iz Amerike| Marko Bojović |

Hristos vaskrse!

Njegova pobeda nad smrću verovatno je jedina u istoriji čovečanstva u kojoj nema poraženih! Zato njegovi vernici i sledbenici već dva milenijuma pozdravljaju ovim pozdravom sve, ne očekujući da će bilo koga da uvrede, pa čak ni u današnje vreme govora političke korektnosti, odomaćenog u Americi.
Jedan od pravih, istinskih vernika i sledbenika Hristovih, bio je i ovaj omaleni čovek koga vidite. Budući prosto normalan u vremenu opšteg ludila, posmatran je kao čudo i poštovan kao svetac.

Procitaj

No, kada se udubimo i u životne priče drugih svetitelja, videćemo da su to, pre svega, bili normalni, pravi ljudi. A biti čovek – šta bismo više od toga? Samo što je, izgleda, u ovom i ovakvom svetu, biti normalan – ponajteže. 15. aprila navršilo se šest meseci od upokojenja Patrijarha Pavla.
atrijarh Pavle Crkvi još vlada vaskršnja atmosfera – nedavno smo po prvi put videli i čuli novog patrijarha Irineja da čita vaskršnju poslanicu, ali se čini da su srca mnogih još uvek uz starog, jedinstvenog i voljenog, blaženopočivšeg patrijarha. Ako se sećate, u pretprošlom pismu jedna od zaključnih rečenica bila je da ''dok se ne steknu uslovi da pređemo tamo gde mislimo da ćemo se osećati prirodnije, budemo zadovoljni i zahvalni onim što imamo, tu gde smo''. Mislim da je to moglo izazvati i podozrenja i zapitanost tipa: ne ide li ovakav pristup na ruku lenjosti, inertnosti i kukavičluku u nama, sa kojima se onda nećemo boriti, kao i tiranima, zlotvorima i nesposobnjakovićima oko nas, pred kojima će se večito ćutati i biti ''zadovoljan''. Prva rečenica ovog odeljka nalazi se baš tu zato što primer tog izuzetnog čoveka u svakom pogledu govori da je ovakva upitanost razumljiva ali ne i opravdana.

On, koji se celog veka uzdržavao od obilne i mrsne hrane, doživeo je devedeset i petu; on, koji je prolazio kroz svakovrsne lične muke i živeo pod raznim tiranskim i zlotvorskim režimima, zadržao je mir u srcu i ljubav za svakoga; on, koji je iza sebe ostavio poluispravni budilnik, iskrpljenu mantiju i par cipela koje je decenijama sam pendžetirao, umro je s blaženim izrazom lica; on, koji nije imao žene ni dece, ispraćen je od stotina hiljada ljudi kao najrođeniji. Treba li napomenuti da je takav čovek morao i mora biti zadovoljan A pritom je, očigledno, imao mnogo razloga da ne bude. I, pritom, nije okretao glavu pred zlom i glupošću. Šta više, on je zlo i glupost jasno izobličavao, govoreći i o ratu i o međunacionalnoj mržnji i o političkom totalitarizmu i tiraniji, samo što se nije služio političkim, već jevanđelskim rečnikom, pa ga je čuo samo onaj ko je želeo, tj. ''imao uši da čuje''. Osnovna dva pitanja, koja se dakle nameću iz primera Patrijarha Pavla, jesu: koji je izvor našeg zadovoljstva, a onda i ono koje iz njega sledi: ko ili šta takvo zadovoljstvo može da naruši. Amerika je divna prilika da se na ta pitanja odgovori, mada najčešće u poodmakloj fazi života u njoj – kada se dodje do željenog posla i zarade (naravno, posle nekoliko etapa napredovanja), pa kupi željena kuća (zapravo, uđe u kuću, a proces kupovine traje 20-30 godina), koja se zatim ispuni mnoštvom budilnika, odeće, cipela i kojekakvih drugih potrebnih i nepotrebnih stvari, kada se frižideri i stomaci ispune do vrha, kada se kupe kola za sve članove porodice, a pritom – ne oseti potreba da se bilo kome ili čemu zahvali, te – oseti praznina, nemir i nezadovoljstvo. Tada čovek, ne nipodaštavajući vrednost onoga što je stekao, oseti potrebu za onim izvorom zadovoljstva koji je Patrijarh Pavle odmalena osetio i koji je, očigledno, neiscrpan.


Patrijarh Pavle

Ove godine, u Americi su svi koji sebe nazivaju hrišćanima proslavili Uskrs istoga dana. Tako su i pravoslavna deca konačno imala mali raspust na svoj Praznik nad praznicima. I među nekoliko stotina hiljada ljudi na ispraćaju Patrijarha bili su i pripadnici nekanonskih zajednica pravoslavnog učenja, rimokatoličke, protestantske, jevrejske i islamske zajednice. U današnjem svetu i veku, kada većina ljudi ne uspeva da pronađe u šta bi verovala, iako zapravo obično ima verujući – žrtvovanja vredan – odnos prema nečemu (karijera, fizički izgled, strančarenje...) i kada, samim tim, ne vidi zašto bi se upuštala u jalove rasprave sa drugačijima, a kada manjina misli da pod kapom nebeskom ima mesta samo za njoj istomisleće, Patrijarh i Amerika opet mogu biti dobra škola. Sa već pomenutim, danas preovlađujućim, s jedne strane ambivalentnim, relativizujućim odnosom prema svemu, gde se kao glavno načelo u međuljudskim odnosima uzima tolerancija, a pod tolerancijom zapravo podsvesno podrazumeva bezlična ravnodušnost prema drugome dok god taj ne počne da ugrožava mene i moje, a sa druge samozaljubljenim, samodovoljnim, isključivim, nadmenim, prezrivim, a ponekad i agresivnim, nasilnim odnosom prema drugačijima, u Americi, kao carstvu šarolikosti, gde se sa drugačijima neizbežno susreće svakoga časa, ne može se dalje dogurati od otuđenosti s jedne i getoizacije s druge strane, a u oba slučaja – od depresije. Šarolikost ljudi na ispraćaju Patrijarha Pavla govori nam da čovek koji je autentičan, tj. u njegovom slučaju, čovek koji iskreno veruje i po tome živi ne samo da ne mora to da krije, nego će jedino takav biti interesantan drugima i vredan njihovog poštovanja, i da takav čovek ne mora da bude ni izveštačeno i licemerno kurtoazan i blaziran, a ni buzdovanski arogantan, već da može i mora imati dubokog respekta i, šta više, tihe, a iskrene ljubavi za svakoga. Patrijarh Pavle je bio, pre svega, ono što je verovao svim svojim srcem i svom svojom mišlju, među kojima je uspostavio ravnotežu i time pokazao da jedno drugo ne isključuju, pa je zato i mogao i potvrditi svim svojim životom – pravoslavni Hrišćanin. Pri tome to nije činio bezlično i literarno – bio je Srbin na Balkanu, onoliko koliko je tu gde jeste i kad jeste, mereći i izobličavajući sve što je prolazno ili pogrešno neprolaznim merilom ispravnosti jevanđelske – radije želeći potpuni nestanak i Srbije i Srba da bi se sačuvala čovečnost. Istovremeno je i s ljubavlju negovao sve što je vredno u istoriji i identitetu njegovog srpskog naroda, nikada se time ne busajući i ne praveći od toga neukusnu, kičerajsku paradu i ostavljajući svakome pravo i slobodu da bude drugačiji. Dok god to činimo kao ljudi, verovao je, zemlja je dovoljna velika za sve.

Pravoslavni Hrišćani u Americi, pa među njima i Srbi, imali su priliku da prvi pomenu na svojoj nedeljnoj liturgiji Patrijarha Pavla kao preminuloga i da se pomole za pokoj i spasenje njegove duše. Nije to slučajno, jer je Patrijarh upravo američke Srbe mnogo zadužio, okončavši njihov tridesetogodišnji, tragični crkveni raskol. S obzirom da se ni istoričari još nisu osmelili da protumače ovaj, nesumnjivo, kompleksan problem, ne bih se ni ja ovde upuštao u detalje. Naime, problem je imao i administrativnu i ličnu i političku dimenziju. Na kraju, jedan vladika je smenjen, a deo naroda u Americi, sumnjajući da je to učinjeno pod pritiskom ateističkog, komunističkog režima u Jugoslaviji, pobunio se protiv toga i osnovao novu, tzv. ''slobodnu'' eparhiju, nezavisnu od Patrijarha Germana, Pavlovog prethodnika. Iako Patrijarhu Germanu, za koga kažu da je često bio u nezavidnoj poziciji da bira između dva zla, nije bila glavna ideja da kazni jednog vladiku, kao ni Srbima u Americi da naruše crkveno jedinstvo, zapravo je ispalo upravo tako. Zašto? Ako smem tako da kažem, uz poštovanje i za jedne i za druge, kao da su i jedni i drugi bili žtrve jednog zlog vremena i prekomerne politizacije Crkve. A ovaj stav, čini me se, zahteva i pojašnjenje koje bi moglo biti korisno kao princip i vama pravnicima, čitaocima ovoga portala. Najpre, iako Crkva propoveda Carstvo koje nije od ovoga sveta (kao što je npr. pravosudna vlast nezavisna od zakonodavne i izvršne), ona se za dostizanje toga Carstva bori u svetu ovom i utoliko ne može biti neosetljiva i slepa na njegove probleme. Šta više, ona je dužna da propoveda određene vrednosti, kao što su istina, pravda, sloboda, dragocenost života, za koje smatra da treba da važe svuda, pa i u politici. Na taj način, ona utiče na politiku, tačnije na savest političara, onoliko kolika je vrednost i snaga njenih reči i kakva je savest političara. Ovo je normalna i redovna pojava u zapadnom svetu, pa i u Americi, iako je to, nažalost, još uvek teško pojmljivo mnogim političkim komentatorima u Srbiji, odraslim u komunističkom totalitarizmu misli, koji je dao sebi božansko pravo da odredjuje Crkvi šta i gde sme da govori. Dve nezdrave krajnosti tog odmerenog, savesnog, odgovornog i dostojanstvenog pristupa su: 1) bavljenje politikom u toj meri da Crkva (ili sudstvo ili nevladine organizacije) postane politička organizacija u senci, koja zaboravlja svoju prvenstvenu delatnost, i 2) bavljenje politikom tako da ona postane robinja bez časti i beskičmeni pajac spreman na svaki truli kompromis, bez granice i mere u ustupanju. 2000 godina hrišćanske, pravoslavne crkve govori da je ona uspevala da nađe tu meru, a da su zalasci u pomenute krajnosti bili povremeni incidenti, kao plod ljudskih slabosti nekih njenih članova. U Americi je to dovelo do trideset godina preganjanja po sudovima, uz milionske troškove, do gradnje ''duplih'' crkava u neposrednoj blizini i još koječega što je žalosno i pominjati. Ali, da ne diramo previše stare rane, kad su već, hvala Bogu, zaceljene. A jedan od glavnih melema za te rane bila je ličnost Patrijarha Pavla (među učesnicima u procesu pomirenja bio je i sadašnji Patrijarh Irinej) - on je na uvrede odgovarao molitvama i svojom tišinom dolazio do reči medju galamdžijama, a njegove reči su svojom blagošću otkrivale snagu njegovih argumenata. Pomirenje je bilo najpre suštinsko, po njegovom dolasku na tron, prekidom postojanja dva entiteta koja se ne priznaju, a onda i administrativno, par meseci pred njegov odlazak iz ovoga sveta. Tada je usvojen i novi ustav eparhija naše Crkve u Americi. Kada pominjemo crkveno pravo, mislim da bi i vama pravnicima bilo interesantno i poučno da čujete reči koje je Patrijarh Pavle često ponavljao: ''Pravda bez ljubavi je kruta, a ljubav bez pravde – slepa''.

Patrijarha Pavla i Ameriku vezuje i njegov otac Stefan, koji je i sam u nju došao, kao radnik, trbuhom za kruhom, ali se, obolevši od tuberkoloze, vratio u Slavoniju i ubrzo umro, u Pavlovim ranim godinama.
Patrijarh će ostati u vezi sa Amerikom i u srcima i pričama svih onih ljudi koji su ovde imali prilike da ga upoznaju. Dogodovštine sa njim i ovde se često i rado prepričavaju. Na primer, dok je leteo iznad okeana prema Americi, jedan od njegovih saputnika se upitao šta bi radili kada bi avion morao da se spusti u nepreglednu vodu. Pavle je mirno rekao da bi pravda konačno bila zadovoljena, s obzirom na to koliko se ribe, kao monah, u životu najeo. Obilazeći razne naše crkve po Americi, nije dozvoljavao da mu zakupljuju hotelske sobe, nego bi gostovao u domovima svešteničkih porodica. A tamo bi, ujutro, redovno zaticali njegov krevet nerazmešten, jer mu je verovatno, u njegovoj skromnosti i uviđajnosti, bilo neugodno da neko mora da pere posteljinu zbog njega nakon samo jedne ili dve noći. Gde je i da li je uopšte spavao – sam Bog zna. Kada je boravio u manastiru Nova Gračanica kod Čikaga, kažu da je ustajao jako rano, oko 4 sata, i najpre izvršavao svoje dugo molitveno pravilo. Zatim bi u cik zore izašao na manastirsko groblje i tu se nad grobom svakog pokojnika dugo molio za spasenje njegove duše. I tu je sam sebi šio i obavljao razne druge poslove. U restoranima bio jeo samo do granice sitosti, a onda bi tražio da mu se ostatak zapakuje u kutiju da se hrana ne bi bacala. Sveštenik koji je imao prilike da ga vozi automobilom pričao mi je da su ta, ponekad i duga, putovanja uglavnom bila obeležena ćutanjem. Patrijarh bi se molio, a kada bi vozač pogledao u retrovizor, on bi pokušao da to skrije. Govorio bi toliko i tako da se i danas svaka njegova reč pamti i prepričava. Uz to je bio, iako nenametljivo, vrlo duhovit. A i ovo ćutanje nije bilo obično, još manje dosadno ili prazno, već sveta, živa tišina, ispunjena božanskim mirom.

Patrijarh Pavle

Možda bi se, u naporu da se sa što manje reči opiše Patrijarh Pavle, moglo reći da je u svemu i za sve – imao meru. U Americi, punoj izazova sa obe stane raznih ekstrema, čini se, to je jedini način da se uvide i iskoriste sve njene prednosti i vrline, da se u njoj sačuva mir i ostane normalan, zadovoljan i zahvalan.

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 1619)
 ORDER BY post_ID