Srpske svetkovine u Americi (2)

by admin Email

| Pisma iz Amerike| Marko Bojović |

Uz već pomenutu najstariju našu crkvu u Americi, Sv. Save u Džeksonu, možemo među drugim značajnim svetilištima pomenuti najpre naš najstariji manastir u Americi – Sv. Save u Libertivilu, kod Čikaga. Osnovan je 1925. godine i u njemu je sahranjeno nekoliko značajnih ličnosti. Pomenimo prvo voljenog i osporavanog Sv. Vladiku Nikolaja Velimirovića, koji je u više navrata dolazio u Ameriku. On je bio prvi vršilac dužnosti američkog vladike za srpsku zajednicu, u Americi je proveo desetak poslednjih godina svog života i tu okončao ovozemaljski život.

Procitaj

Kada pominjemo njegove poslednje godine, interesantno je pomenuti da ih je proveo kao profesor nekoliko bogoslovskih škola i to na engleskom jeziku, jer je zagovarao da učenje vere treba da bude dostupno svima, a ne samo Srbima i Rusima (jer je na njihovim fakultetima predavao). Nasuprot optužbama njegovih, često zlonamernih ili površnih, kritičara da je bio uskogrudi nacionalista, njegovi američki dani govore suprotno. Primera radi, poslednje svoje godine je proveo kao profesor bogoslovskih fakulteta u Njujorku i Pensilvaniji (čiji je bio i rektor) koji su osnovali Rusi. Uživao je i uživa veliki ugled među svim pravoslavnim narodima i bio je i jeste prihvaćen podjedanko dobro i u konzervativnim i liberalnim crkvenim krugovima. Mnoge njegove knjige su prevedene i vrlo rado čitane u Americi. On je bio čovek dijaloga, te je imao prijateljstva i sa raznim nepravoslavnim ljudima, a kao plod jednoga od njih, bivša Episkopalna crkva, veoma stara i ugledna – pod zaštitom države Njujork – postala je pravoslavna crkva Sv. Save, na Menhetnu. Konačno, zahvaljujući njegovom ugledu i prijateljstvima u akademskim krugovima, mnogi mladi Srbi, po dolasku iz ratom razrušene Jugoslavije, imali su stipendije za studije iz raznih oblasti na čuvenim univerzitetima, posebno Kolumbiji, čiji je Nikolaj bio počasni doktor. Na groblju manastira u Libertivilu počivalo je njegovo telo više od 30 godina, kada je, nakon odlaska komunista sa vlasti, koji su ga proglasili narodnim neprijateljem, preneto u njegovo rodno mesto – selo Lelić kod Valjeva, u njegovu zadužbinu manastir Sv. Nikolaja. U Libertivilu, u samoj crkvi, sahranjen je i kralj Petar II Karađorđević. On je i jedini monarh sahranjen na tlu Amerike. Na manastirskom groblju bio je sahranjen, takođe osporavani i voljeni, pesnik i diplomata Jovan Dučić, dok njegovo telo, pre nekoliko godina, nije preneto u rodnu Hercegovinu. U okviru manastira nalazi se i jedini pravoslavni bogoslovski fakultet koji su osnovali Srbii i iz kojeg je poniklo nekoliko desetina sadašnjih sveštenika širom Amerike. Libertivil je sedište i jednog od petorice naših vladika u Americi.
Drugi značajan manastir, takođe kod Čikaga i takođe sedište jednog od vladika, je Nova Gračanica. Ona je arhitektonski inspirisana kosovskom Gračanicom i osvećena je 1980. godine. Njene freske su među najlepšim na celom kontinentu. Nalazi se na veoma lepom imanju uz jedno jezero, ima groblje na kome se, kao i u Libertivilu, ne sahranjuju samo monasi (jedan od sahranjenih je i brat kralja Petra II, princ Andrej). Plan među vladikama je da se vremenom fakultet prebaci iz Libertivila u veću i savremeniju zgradu Nove Gračanice. Uz prvopomenuti manastir i dve crkve (u Kaliforniji i Njujorku), koji su posvećeni Sv. Savi, još je mnogo crkava koje nose njegovo ime, npr. po lepoti, poznata crkva u Merilvilu u Indijani. Kad pomenusmo vladike, da kažemo i da su trojica današnjih vladika SPC rodom iz Amerike: Mitropolit libertivilsko-čikaški Hristofor, Episkop slavonski Sava i Episkop australijsko-novozelandski Irinej.


Manastiri: Sv. Save u Libertivilu i Nova Gračanica



Sećam se kada sam i sam prvi put odlazio na duže iz svoje zemlje da sam bio ophrvan zebnjom da li ću se promeniti, da li ću to i dalje biti ja, da li ću očuvati identitet. Medjutim, posle svih naših ideoloških, državnih, vrednosnih, kulturnih, porodičnih i svakojakih drugih raspadanja i previranja, ko je zaista, naročito mladi ljudi, mogao sa utemeljenim uverenjem da govori o svom identitetu? Svi smo se tražili i tražimo i to zapravo čovek čini u svako vreme, i krize i procvata. Većina naših ljudi koje sam upoznao u inostranstvu zaista se promenila, ali na bolje, postala svesnija svog identita – verskog, narodnog, kulturnog, ličnog, pa čak i tu u Americi. Svi ti identiteti su u suštini isprepletani, i ako ih razumemo na pravi način, oni nas bliže svima i ne udaljavaju ni od koga. Šta više, iz svog i iskustva drugih, mogao bih da kažem da nam je bilo lakše da o tome promišljamo i to doživimo van rodnih mesta, jer čovek, okružen sebi sličnima, nije prinuđen da o tome misli. Tek u susretu sa drugačijima čovek počinje da uviđa sebe, da uočava sličnosti i razlike. Mnogo onog za šta sam mislio da je naše, shvatio sam, nije uopšte naše. I mnogo onog što nisam ni primećivao, shvatio sam da je zapravo autentično naše. Mada, nije greh prihvatiti ni ono što nije naše, ako je dobro, jer onaj ko sedi pod drvetom banane, a jede gibanicu da bi dokazao da je Srbin, pre zaslužuje da se nazove Malim Đokicom. Mnogi su, međutim, upravo pred tim iskušenjem – da skliznu u jednu od dve krajnosti: da se ili izoluju ili utope.
Lep i interesantan primer kako to može srećno da se reši je Sv. Varnava (1914-1964). 12. novembra u crkvi Sv. Nikole u Indijanapolisu obeležen je dan ovog zaštitnika Indijane. U službi su učetvovali brojni pravoslavni sveštenici iz grada, ne samo Srbi, koji imaju svoje Bratstvo i sarađuju po brojnim pitanjima. Sv. Varnava rodjen je kao Vojislav Nastić u Geriju, mestašcu u Indijani punom Srba. Još kao dečak od devet godina, on se sa porodicom vratio u stari kraj, u Sarajevo, posle I svetskog rata, gde je on završio gimnaziju, a njegov otac otvorio restoran američkog stila. U njemu su prehranjivani besplatno mnogi posleratni siromasi i udovice. Vojislav je bio veoma bistar i temperamentan mladić, svirao je violinu i voleo da čita, uz versku literaturu, klasike književnosti i filosofije. Do II svetskog rata završio je studije bogoslovlja u Beogradu i zamonašio se u manastiru Mileševo. Po izbijanju rata, počinju njegove muke. Najpre mu je Ante Pavelić u dvočasovnom razgovoru ponudio da bude poglavar ''Hrvatske pravoslavne crkve'', koju je ustaški poglavnik nameravao da osnuje kao marionetsku organizaciju svoje države. Ponudu je, naravno, odbio i nastavio da služi u Sarajevu. Nakon II svetskog rata, 1947. godine, postao je vladika. Tada počinju njegova stradanja od komunista, pošto nije bio spreman na kompromise oko istine – govorio je uvek šta misli bez obzira na posledice. Međutim, treba napomenuti da u njemu nije bilo prkosa, ozlojeđenosti ili mržnje. Naprotiv, on se svakome obraćao sa poštovanjem i ljubavlju, ali sa istinom kod njega nije bilo kalkulisanja. Zato je, uprkos njegovoj dobronamernosti prema onima koje je kritikovao, mnoge godine proveo u zatvoru. Uhapšen je pošto je u jednoj propovedi rekao da ''ne jedan petogodišnji plan, već pet petogodišnjih planova ima da propadne, jer nisu smišljeni u slavu Božiju i na dobrobit naroda, već na katastrofu, kroz laži i nasilje''. Suđenje Vojislavu Nastiću, kako su ga vlasti oslovljavale, počelo je optužbama javnog tužioca ''za izdajničku delatnost i podrivanje državnog poretka FNRJ, vojnih snaga i odbrambene moći zemlje''. Varnavu to, međutim, nije pokolebalo. Novu vlast otvoreno je nazvao diktatorskom i rekao da je on protiv svake diktature. ''Da je Bog diktator'', rekao je, ''ja bih bio protiv takvog Boga''. Rekao je još mnogo toga, zbog čega su mu sudije, u strahu da ne kaže još nešto oštrije protiv vlasti, uskratile pravo na zavšnu reč. Tužilac je zaključio da je optuženi skinuo sve maske i otvoreno pokazao da je izdajnik svoje domovine, sluga reakcionara iz inostranstva, spreman da proda svoju zemlju iz sebičnih interesa i da je dolar njegova domovina i njegov Bog. Konačno je osuđen za izdaju na 11 godina u KP domu Zenica. Obrijane glave i brade proveo je par godina u Zenici, a onda je prilikom prebacivanja u zatvor u Sremskoj Mitrovici, u najverovatnije smišljenoj akciji, imao udes u vozu, te je pravo čudo da je ostao živ. 1951. godine, kao čoveka koji se veoma otežano kretao, Crkva ga je penzionisala, a država oslobodila daljeg tamnovanja, uz nadzor tajne policije. Neugašene želje da misionari, njegova crkva iz Amerike, još jedna posvećena Sv. Savi, poslala mu je automobil marke pežo, kojim je mogao da posećuje i najzabačenija sela Srema, gde je boravio (postoje dokumenti da neka mesta koja je posetio, pre njega, nije posetio ni jedan vladika 200 godina). Inače, za sve vreme života nije prekidao prepisku sa prijateljima i rodbinom iz Amerike i smatrao je sebe i Srbinom i Amerikancem, uzimajući, naravno, ono što je najbolje za ova dva identiteta. Kako ga niko i ništa nije mogao utišati, pod nerazjašnjenim okolnostima i naprasno, umro je nakon rutinske posete zubaru 1964. godine. Tako je do poslednjeg daha ostao dosledan svojim uverenjima. Na njegovom opelu i sahrani, između ostalih, služio je i tadašnji episkop raško-prizrenski, a kasniji patrijarh, Pavle. Nakon bogosluženja pomenutog na početku, na dan Sv. Varnave, u njegovoj rodnoj Indijani, o njemu je održao i predavanje jedan monah rođen u istom mestu u kom i Varnava i odrastao u istoj crkvi u kojoj je i on. On je inače pola Srbin, pola Hrvat. Pred publikom uglavnom nesrpskom, govoreći o životu svetitelja, objasnio je i ustaške zločine u vreme II svetskog rata, ali je istakao i značajnu napomenu, koju je i sam Varnava isticao: da nisu svi Hrvati ustaše. Mi bismo mogli dodati da, nažalost, ni svi Srbi nisu sveti poput Varnave. Ikone Sv. Varnave Gerskog nalaze se danas u većini naših crkava u Americi.


Srbi, svetitelji Amerike: St. Barnabas of Indiana and St. Nicholai Velimirovich



Postoji, čini mi se, još jedan fenomen vezan za ove naše moderne seobe. Naši ljudi sa sela maštaju da odu u grad, naši ljudi u gradu maštaju da odu u inostranstvo, a naši ljudi u inostranstvu maštaju da se vrate u selo ili grad iz kog su došli. Središte tog začaranog kruga nezadovoljstva po kom se vrtimo, čini se, u nama je samima. I jedino ga mi možemo prekinuti... Najteže je biti tu gde jesi, jer ti se uvek čini da je bolje negde drugde. I tako gubimo silnu energiju i vreme, koje bismo mogli utrošiti da tu gde smo učinimo ono što možemo i koliko možemo. I da, dok se ne steknu uslovi da pređemo tamo gde mislimo da ćemo se osećati prirodnije, budemo zadovoljni i zahvalni onim što imamo, tu gde smo.
Nadam se da sam vam u ovom pismu makar malo rasvetlio onu Ameriku o kojoj retko ili nikada nemate prilike da slušate na televiziji i da vas je ono makar malo zbližilo sa onima koji se takođe nazivaju Amerikancima. Naše priče se obično otegnu i teške su, te izvinite ako sam vas zamorio ovaj put. Do sledećeg javljanja, pozdravljam vas čestitajući sve januarske svetkovine!

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 1381)
 ORDER BY post_ID