Zašto nisam postao novinar

by Kajzer Soze Email

| Kajzer Soze |

Razmišljaljući koju temu da izaberem kao uvodnu u svoje blogovanje na sajtu Mojepravo.net, shvatio sam da bi najbolje bilo da kažem zašto uopšte pišem, tj. blogujem. Naime, od kada sam naučio da pišem, u meni se rodila želja da se time profesionalno bavim. Vrlo rano sam imao prilike da se u tome i oprobam. Časopis se zvao ,,Mi pišemo“, a redakciju su činili manje-više zainteresovani učenici i prilično konzervativan nastavnik srpskog jezika. Ja sam se našao tu po preporuci učiteljice.

Procitaj

prvim tekstom koji je predstavljao ozbiljnu kritiku masovne pomame za španskim serijama izazvao sam pravu bujicu reakcija, pretežno zahvaljujući tome što su školski časopis učenici nosili kući, a kasnije su ga čitale njihove babe. Čak mi je i rođena baba uputila par prekornih pogleda zbog tog teksta. Prilično neiskusno, zaboravio sam da na pomenuti tekst stavim naslov, što nije smetalo nastavniku-uredniku da sam krsti tekst, po svojoj želji (pouzdano znam da je dotični uživao u svim kritikovanim serijama). Zbog njega sam do kraja školske godine nosio nadimak Esmeralda, a poznato je da na samopouzdanje dvanaestogodišnjaka koji je tek zgazio u pubertet, ništa ne može bolje uticati od ženskog nadimka.
Godina je bila 1998. U to vreme su, kao kroz maglu, dolazile do mene informacije o tome kako ,,mediji nisu slobodni“ i, mada, nisam baš najbolje razumeo celu tu priču o slobodi, počinjao sam da shvatam ulogu novinara u formiranju javnog mnjenja i društvene svesti. Maštao sam o tome da jednoga dana budem neustrašivo piskaralo, revolucionar, super heroj za računarom, čije će reči imati odjek koji se daleko čuje.
Pošto je tih godina turbo folk bio u ekspanziji, usledile su kritike i na račun muzičkog ukusa mlađih generacija, ali i medija. Tada sam se prvi put susreo sa „nečim“, što ću u svom pravnom značenju spoznati tek mnogo kasnije na jednom predavanju Saše Gajina iz prava medija – cenzurom. Zapanjeno sam gledao rukopis svog teksta i crvenim flomasterom precrtanu reč – GUZA. Pa šta je loše, bezobrazno, nemoralno u reči – guza? Ništa mi nije bilo jasno i revoltiran zbog nerazumevanja napustio sam ovaj školski list.
Očigledno nisam shvatio poentu. Trebalo je da pišem radove na temu – Najlepši prolećni dan ili Jedan član moje porodice. Kako sam mogao biti revolucionar koji ne sme da kaže ,,guza“? Ipak, ono što je dobro u toj priči je što mi je vrlo rano iz te iste guze došlo u glavu da je novinarstvo jedan sizifovski posao. Utoliko se više danas divim nekolicini novinara koji su istrajali u svom kvalitetnom radu u ovim neljudskim uslovima, a uz to upeli da sačuvaju svoju ,,guzu“.
Ni danas, 12 godina kasnije, nisam promenio svoje mišljenje. Situacija je utoliko gora što je prividom slobode medija podstaknuta ,,žuta štampa“, a ozbiljno kritički orjentisano i istraživačko novinarstvo i dalje zauzima marginalnu poziciju. Mediji su samo deklarativno nepristrasni i nezavisni, ali je dovoljno da oko sedam sati uveče prošetate daljinskim upravljačem kroz vesti različitih kanala i vidite vrlo jasno da svaki ima neku političku struju koju podržava, mahom neku od vladajućih.
U dnevnoj štampi je situacija mnogo gora. Podmeću se plaćeni tekstovi, neretko se i veoma prljavo igra, po cenu ponižavanja političkih protivnika, a sve to vreme ozbiljna kritika izostaje. Kršenje samog Zakona o informisanju, kao i pravila novinarske struke je svakodnevna pojava. Demanti, odgovori i ispravke skupljaju prašinu u novinarskim redakcijama, bez ikakvih izgleda da će ikada biti objavljeni, jer jedino sizifovskije u našoj zemlji od novinarskog posla je parničenje.
Rezultat je novinarska struktura koja varira od potpuno nepismenih i neinformisanih plaćenika, preko onih koji zaviruju ispod suknji domaćih pevaljki kamerom mobilnog telefona, do šačice pomenutih profesionalaca koji polako kotrljaju svoj kamen uz brdo Slobode medija i Prava na informisanje sa budnim očima na leđima, ako su se slučajno drznuli da kritikuju nekog pogrešnog, noseći sve vreme na leđima breme zbog trpanja u istu profesionalnu korpu sa svojim ,,nepristrasnim“ kolegama.
Slučajevi ubistava i napada na novinare ostaju nerešeni, iako je u više navrata naša policija pokazala da može itekako brzo da uđe pojedinim zločincima u trag, pod pritiskom javnosti, naravno. Ne znam zašto se javnost ovih hrabrih ljudi seti samo na neki jubilej i godišnjicu. Smatra, valjda, da je nisu zadužili da 365 dana u godini pita kada će njihova ubistva biti razrešena, a ubice privedene pravdi.
Posle svega navedenog, mogu samo da zaključim da se nisam pokajao što sam se, umesto za žurnalistiku, opredelio za pravo. Imam i kao pravnik sasvim dovoljno vetrenjača protiv kojih moram da se borim. Ipak, nazirem u tragovima potrebu da ukažem na pojedine pojave u našem društvu, pa ako makar jednog čitaoca navedem da se zamisli nad nekim mojim tekstom, mogu reći da to što pišem i radim nije bilo uzaludno.

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 1588)
 ORDER BY post_ID