Studentski blog

Kako položiti ispit uz pomoć sijalica i sena

Pored svog velikog akademskog uspeha zahvaljujući kojem njegovo ime nosi najveći amfiteatar na fakultetu, prof. Radomir Lukić je bio i izuzetno duhovita osoba. Studenti i profesori još uvek prepričavaju anegdote sa ispita prof. Lukića. Jedan student prava sedi u Tašmajdanskom parku i pokušava da ponovi lekcije iz Uvoda u pravo. Prilazi mu stariji čovek i pita ga da li je slobodno da sedne. S obzirom na to da ima još mnogo toga da ponovi, student se mnogo i ne obazire na čoveka do sebe. Ovaj bi, kao za inat, da zapodene razgovor. Kako ne bi ispao nepristojan prema dokonom penzioneru, kako ovaj čovek deluje, student ipak nevoljno odgovara na njegova pitanja. Razgovor se zaustavlja na knjizi koju čita i na tome da li mu je težak taj ispit. Kao da mu je ovo dobro došlo, naš kolega kreće da se žali i na predmet i na knjigu, a najviše na prof. Lukića koji je knjigu napisao. Čoveku bude pomalo žao, pa se ponudi da pomogne i da studenta presliša materiju, pošto je i on nekada bio student pa i sam „zna koje su to muke“. Na kraju preslišavanja, penzioner prekida studenta: „Hvala Vam, kolega, to će biti dovoljno. Dajte mi indeks. Ja sam prof. Lukić.“

Ipak, mnogo češće je profesor ispitivao u amfiteatru. A studenti su neretko vrlo loše odgovarali. U toku takvog jednog odgovaranja ulazi kafe–kuvarica da uzme porudžbinu od Lukića. „Jednu kafu i jedan naramak sena“, kaže profesor pokazujući na studenta. „Neka kafa bude sla?a“, reče student ne trepnuvši. Profesor Lukić se slatko nasmejao i dao mu šesticu. Ako vi budete u sličnoj situaciji danas, naš savet vam je ipak da ne odgovorite kao ovaj kolega.

Urbana legenda je postala još jedna slična priča. Student opet vrlo loše odgovara, sasvim zasluženo treba da padne ispit. Profesor ljut zbog neznanja, kaže studentu da će mu dati šesticu ako odgovori koliko sijalica ima u amfiteatru. Student, zbunjen, pogleda u plafon, prebroji i odgovori: „sedam!“. „Nije, kolega“, otvara profesor fioku svoga stola i iz nje vadi još jednu sijalicu – „ima ih osam“. U sledećem roku student je bio nešto bolji, a profesor ga je zapamtio sa prethodnog ispita. „Kolega“, upita ga na kraju Lukić, „recite mi sada koliko ima sijalica“. „Devet!“. „Kako devet?“, pogleda profesor u plafon i prebroja onih sedam sijalica i izvadi svoju osmu. „Devet, profesore“, reče student i izvadi iz svoje torbe još jednu. Šesticu je ovog puta, ipak, zaslužio.

Marko Krstajić, Miloš Janković