Studentski blog

Političari, veliki književnici, čuveni režiseri, uticajni novinari, estradne zvezde – ko sve među njima poseduje i diplomu Pravnog fakulteta

Pravnika ima svuda. Ustavi, zakoni, saveti, pravilnici, pravne norme, sudnice, parnice, papiri, zapisnici... Krivično, privredno, građansko, porodično, radno, međunarodno pravo... Ubistva, krađe, prevare, razvodi... Gotovo da nema životne situacije sa kojom pravo i pravnici nemaju nekakvog dodira. Od upravljanja državom pa do novinarstva, nema profesije u kojoj se bivši studenti prava nisu našli. Za pravnika, kao nekoga čija se profesija praktično sastoji iz poznavanja društvenih odnosta, i veštine da se ti društveni odnosi što skladnije regulišu normama, politika je oduvek predstavljala izazov. Malo je onih koji su uspeli da odole njenom primamljivom zovu. Zaista, još od rimskog doba, pravnici su uvek imali neku od glavnih uloga pri upravljanju državom; Gaj Kasije, Emilije Papinijan, Kvint Pontifeks, Masurije Sabin, Marko Tulije Ciceron. Situacija ni danas nije mnogo drukčija. Samo u našoj zemlji, Pravni fakultet je dao nekoliko predsednika vlada i države. Vojislav Koštunica, Slobodan Milošević, Filip Vujanović, Miodrag Vlahović, Goran Svilanović, Ivan Stambolić, Vojislav Šešelj, Milan St. Protić, Vuk Drašković i nedavno preminuli Vladan Batić, samo su skoriji primeri pravnika koji su svoj životni put našli u bavljenju politikom. Ako se vratimo malo u istoriju naići ćemo na još zvučnija imena – Dragoljuba Jovanovića, Dimitrija Tucovića, Milana Piroćanca, Jovana Avakumovića, Aćima Čumića, Stojana Novakovića, Dimitrija Davidovića, Jovana Hadžića (pisca SGZ-a), Save Tekelije (prvog Srbina koji je postao doktor prava) i mnogih drugigh. Ako bismo nastavili da gledamo dovoljno duboko u istoriju, stigli bismo i do prvog od naših pravnika, Rastka Nemanjića, ili Svetog Save, koji je srpskoj kulturi i pravnoj baštini podario Zakonopravilo.

Nekima poziv pravnika nije bio dovoljan. Siniši Paviću, koji je na pravu diplomirao 1956. godine, izgleda da je pravnička koža bila tesna pa je pored sudijskog poziva počeo da se bavi i pisanjm romana. Kasnije počinje da piše filmske i televizijske scenarije, što će i obeležiti njegovu karijeru. Sa serijama Diplomci, Vruć vetar, Pozorište u kući, Banjica, Bolji život, Srećni ljudi, Porodično blago i Stižu dolari, ušao je u istoriju jugoslovenske i srpske televizijske drame. Takođe, autor je i čuvenog filmskog serijala „Tesna koža“.

Pravnici koje bije glas da su dobri govornici, da umeju da istražuju, da su vešti sa ljudima, često pronalaze sebe u novinarstvu. Jugoslav Ćosić, autor nekadašnjeg „Poligrafa“, samo je jedan od primera pravnika koji je slavu stekao kao novinar. Umesto da se bavi međunarodnim pravom (smer na kojem je diplomirao), ovaj višestruko nagrađivani novinar, godinama se bavi zamršenim političkim odnosima i aktuelnim društvenim temama.

Pravnika, međutim, ima čak i u onome što nazivamo estradom. Ranije generacije je pamte kao „loto devojku“, a sada je voditeljka i pevačica. Suzana Mančić kaže da nije znala šta je tačno zanima i da je zbog toga upisala studije prava. Kaže da je nosila knjige po turnejama, i da je tako, iako ne u roku, stekla diplomu Pravnog fakulteta. Njena koleginica Nada Obrić, pored diplome stekla je i praksu u pravnim poslovima u sarajevskoj opštini. Milutin Popović Zahar je magistar prava, koji je nakon kraćeg zaposlenja u „Energoprojektu“, shvatio da želi da radi ono što najbolje ume – da svira violinu i komponuje. A Neda Ukraden, nekada veoma popularna u Jugoslaviji „našla se negde na pola puta“, nije mogla da se odluči, i zbog toga sada može da se pohvali sa čak dve diplome – Filološkog fakulteta, gde je diplomirala na engleskom jeziku i književnosti, i diplomom Pravnog fakuleteta Univerziteta u Sarajevu. Na sreću, pravnici se ne bave isključivo narodnom muzikom. Feđa Dimović, pored toga što je član grupe Beogradski sindikat, bavi se i advokaturom.

Van pravničke profesije, oblast u kojoj su se pravnici najviše istakli jeste književnost. Da su reči jedno od najbitnijih oruđa pravnika svedoče reči francuskog pisca Stendala koji je izjavio kako svakog dana čita Code Civile, kako bi uspeo da i sam postigne takav stil u pisanju. I među našim autorima lepe književnosti veliki je broj pravnika. Jedan od njih je i Branislav Nušić, zahvaljujući kome danas možemo da saznamo kakva je bila „Gospođa ministarka“ i ko je u stvari „Sumnjivo lice“. Njega je odlikovao upečatljiv humor koji je uveliko koristio kada je opisivao čudnu prirodu ljudi u Srbiji. Naravno, najpozantiji je po svojim komedijama, ali njegova veština je jednaka i u pisanju drama i romana. Ništa manje plodan i značajan pisac nije bio ni Borisav Stanković, koji je bio privržen realističnom opisivanju patrijahalnih odnosa. Tako je i nastala „Nečista krv“, jedno od njegovih najpoznatijih dela. Ne treba zaboraviti ni čuvenu „Koštanu“.

U grupu pravnika književnika spada i Jovan Sterija Popović, čije ime nosi amfiteatar I na našem fakultetu. Sterija se smatra osnivačem srpske drame. Najčuveniji je po svojim komedijama. „Pokondirena tikva“, „Kir Janja“ i „Zla žena“ samo su neke od njegovih čuvenih šaljivih komada. Nažalost, Sterija je malo poznat kao profesor prava na beogradskom Liceju, iz koga je kasnije nastao Pravni fakultet. Sterija je držao predavanja iz Prirodnog prava (Enciklopedija prava, odnosno današnji Uvod u pravo) i Kurijalni štil i sudejski postupak pri građanskim parnicama (organizacija sudova i građanski sudski postupak). Takođe iza sebe je ostavio i vredan udžbenik iz Retorike.

Na kraju moramo se vratiti u sadašnjost i spomenuti još jednog pravnika koji se okrenuo književnosti i novinarstvu. Reč je o Marku Vidojkoviću, koji je verovatno poznatiji mlađim generacijama. Vidojković se proslavio romanima „Ples sitnih demona“ i „Kandže“, a trenutno radi kao zamenik urednika časopisa „Plejboj“.

Kao što vidite, lista (ne)poznatih pravnika je prilično dugačka. Ovo nikako nije njen kraj, već početak. To ostavlja mogućnost da se možda jednog dana baš vi nađete na njoj. Nikad ne recite „nikad“.

Đurđa Boričič, Srđan Stojaković