Studentski blog

Bolonja je zamišljena kao dugotrajan proces, kao reforma koja traje decenijama. Samim tim, neozbiljno je očekivati epohalne rezultate nakon samo četiri godine njene primene

Protekla decenija ostaće zapamćena po mnogim značajnim događajima. Jedan od manje primetnih, ali po svom značaju i po svojim implikacijama, veoma bitan događaj, jeste potpisivanje Bolonjske deklaracije i početak jedne od najvećih i najdalekosežnijih reformi visokog obrazovanja u svetskoj istoriji. Prvu deceniju Bolonjskog procesa obeležile su oštre debate između pristalica i protivnika reforme kao i žestoki protesti onih na koje se ta reforma najviše odnosi – studenata. Masovni studentski protesti krajem 2010. godine u Rimu i Londonu, koji su žestinom i nasilnošću iznenadili javnost, daju prilično gorak ukus čitavoj priči. Kako se i u našoj zemlji sve više počinju čuti glasovi protivnika ove reforme i kako je čak i među onima koji ovu reformu sprovode sve manje entuzijazma za nju (čak toliko da se ona više ne spominje, da je „Bolonja“ postala zabranjena reč ) postoji potreba da se podsetimo šta je to „Bolonja“, šta se njome htelo postići i najvažnije – šta se do sada postiglo.

Kada su 1999. godine potpisivali Bolonjsku deklaraciju, ministri iz trideset evropskih zemalja, imali su na umu stvaranje osnova za jednu sveobuhvatnu reformu visokog obrazovanja na evropskom kontinentu. Obrazovanje je prepoznato kao jedina sigurna investicija u veku informacija, i postojala je želja da se uz jedinstveno evropsko tržište stvori i jedinstveni evropski prostor visokog obrazovanja (EHEA – European Higher Education Area). U deklaraciji je istaknuto da je „Evropa znanja“ nezamenljiv faktor društvenog razvoja Evrope i jedan od načina konsolidacije i obogaćivanja evropskog državljanstva. Postojala je potreba da se obrazovni sistemi evropskih zemalja učine konkurentijim, privlačnijim, međusobno uporedivim i pogodnijim za protok informacija, studenata i nastavnika. Mehanizmi kojima se to htelo postići su unifikacija načina studiranja, uvođenje trocikličnog sistema diploma (bečelor – master – doktor), uvođenje ESPB-a (evropski sistem prenosa bodova), uvođenje dodatka diplomi kao i garancijom kvaliteta. Dva su glavna cilja ove reforme. Prvi cilj jeste povećanje broja visokoobrazovanih stručnjaka u zemljama potpisnicama (u našoj zemlji taj se broj kreće oko 7 procenata populacije). Drugi cilj je u unapređivanju obrazovnih sistema unutar zemalja članica EHEA. „Bolonja“ je zapravo odgovor evropskih univerziteta na preimućstvo Oksbridža, Ajvi liga i sve naprednijih univerzitetskih centara iz azijskih zemalja koje su u vrtoglavom privrednom usponu. Srbija je deklaraciju potpisala 2003. godine.

Kako je od potpisivanja deklaracije prošlo deset godina, i kako je većina „tehničkih“ zadataka obavljena, ministari zemalja koje učestvuju u Bolonjskom procesu na sastanku u Luvenu (Leuven/Louvain-la-Neuve) 2009. godine, postavili su prioritete za sledeću deceniju reforme visokog obrazovanja. Time je označen kraj prve faze reforme visokog obrazovanja u Evropi, i praktično kraj onoga što smo kolokvijalno nazivali „Bolonjom“. Ono što je sada na dnevnom redu jeste razvijanje, učvršćivanje i unapređivanje evropskog prostora visokog obrazovanja, koji čini kičmu novog, reformisanog sistema visokog školstva. Neki od zadatih prioriteta za sledeću deceniju razvoja visokog obrazovanja su: socijalna dimenzija, učenje za čitav život, zapošljivost, koncentrisanost sistema na studente, unutrašnja otvorenost, mobilnost.

Međutim, kako je već rečeno, van ministarskih konferencija, na fakultetima i univerzitetima širom Evrope, o „Bolonji“ se ne govori sa toliko entuzijazma. Sredinom 2009. godine, širom Nemačke su organizovani studentski protesti čiji je cilj bio da se spreči odluka Vlade o promeni sistema studija i napuštanja uobičajenog, germanskog, sistema diploma i prelazak na bolonjski, trociklični. Najviše kritika upućeno je na račun komercijalnosti „Bolonje“, kao sistema koji je primarno orijentisan na tržište rada. Ideja je da broj modula, kurseva, predmeta u budućnosti korespondira sa ekonomskim potrebama svake zemlje. To je jedan od ključnih argumenata protiv „Bolonje“, ona je, sudeći po izjavama studenata iz Nemačke i Austrije, načinila kurikulume nefleksibilnim i od univerziteta stvorila fabrike stručnjaka potrebnih industriji. Akcenat je stavljen na praktičnost i primenljivost na uštrb sticanja šireg obrazovanja.

Zaista, čitav sistem počiva na racionalizaciji i efektnom učinku. Režim studija je takav da tera studenta da, kao na pokretnoj traci, polaže predmete jedan za drugim. To se čak najbolje vidi na nekim fakultetima sa našeg Univerziteta koji poseduju ispite koji su međusobno uslovljeni (Tehnološki fakultet će od sledeće godine koncipirati studije isključivo na predmetima, gde bi godine studija bile ukinute, a diploma će se sticati nakon što student položi sve predviđene ispite, čime bi se reforma po „Bolonji“ dovela do kraja). Fakulet se završava za tri, odnosno četiri godine, a večiti studenti su vrsta predviđena za istrebljenje. Kod nas se, kao prvi korak ka ukidanju ove prakse, vreme studija oročilo na osam godina. Nakon toga se gubi pravo na sticanje diplome na upisanom programu. Predmeti su jednosemestralni, obaveze su vrlo jasne, podeljene na vežbe, eseje, testove, seminarske radove, istraživanja. Okosnicu ove „racionalizacije“ čini već pomenuti ESPB. Ideja iza njihovog uvođenja jeste u prilično egzaktnom i preciznom raspoređivanju obaveza koje jedan student ima obaviti u toku semestra.

Zakonom je regulisano da jedan ESPB odgovara radnom zalaganju studenta u trajanju između trideset i četrdeset časova. Samim tim, sve radne obaveze studenta unapred su određene. Trajanje i broj predavanja, vežbe, pa čak i broj strana udžbenika, strogo su podređeni uzusima ESPB-a. Druga namena ovih bodova je u olakšavanju mobilnost studenata, što se da zaključiti i iz njihovog imena. Čitav koncept mobilnosti jeste u tome da student deo svojih 60 bodova koje ima položiti u toku jedne godine, može slušati i polagati van svoje matične visokoškolske ustanove.

Mora se istaći da je od svih ciljeva postavljenih Bolonjskom deklaracijom, ovaj dao rezulate ispod očekivanja. U nezavisnoj proceni Bolonjskog procesa, naručenoj od Evropske komisije, navodi se da, iako je primetan porast u cirkulaciji studenata, on još uvek nije zadovoljavajući. Takođe, primetne su, usled nejednakog tempa kojim se reforme sprovode, razlike između zemalja na zapadu i istoku Evrope. Branioci „Bolonje“, ne vide ništa loše u tome da se nastavni programi osavremene, da se uvedu novi metodi nastave, da se gradivo racionalizuje, i da se fakultet završava na vreme. Kao jedna od dobrih strana ovakvog načina rada, ističe se upravo to da ovakav sistem ne daje vremena za zabušavnje, što prosto tera studenta na rad. S druge strane, fakuletima koji učestvuju u ovom procesu, opravdano se zamera da su često, umesto da promišljeno i planski prilagode gradivo zahtevima „Bolonje“, zapravo samo „ugurali“ stari način rada u nove forme. Pa su tako, na primer, četvorogodišnji programi studija bez mnogo izmena pretvoreni u trogodišnje.

Naravno, uvođenje svih ovih izmena podrazumevalo je i velike troškove, što je rezultiralo povećavanjem školarina širom Evrope. To je samo dolilo ulje na vatru. Većina studentskih protesta u zemljama EHEA, uperena je upravo protiv povećavanja školarina.

Situacija na Pravnom fakuletu u Beogradu je, u najmanju ruku, šarolika. S jedne strane, formalni zahtevi koje učestvovanje u Bolonjskom procesu stavlja pred jedan fakultet, ispunjeni su gotovo u celosti. Reč je o donošenju potrebnih pravilnika, prilagođavanju predmeta iz kurikuluma i ispitne materije zahtevima koje postavlja ESPB, itd. Takođe, školarina na Pravnom fakultetu se nije drastično promenila u poslednjih šest godina, a naš fakultet je jedini na Univerzitetu koji svojim samofinansirajućim studentima daje besplatne udžbenike, itd. Zamerke leže na drugoj strani. Opšte je mišljenje, kako studenata tako i profesora, da „Bolonja“ nije u svojoj biti sprovedena. Kao glavni problem studenti navode nejednak tretman predispitnih obaveza od strane različitih profesora. Još od početka primene „Bolonje“ postoji izvestan latentan otpor sprovođenju reforme. Kao najčešći razlog protiv „Bolonje“ navodi se nekompatibilnost jednog humanističkog fakulteta sa dosta specifičnom i obimnom materijom koju treba preneti studentima, jednom sistemu kao što je bolonjski. Međutim, ipak se ne možemo oteti utisku da je po sredi nespremnost nastavnika da nakon dugog niza godina menjaju stečene navike u izvođenju nastave. Najveći otpor, čini se, postoji prema predispitnim obavezama kao načinu na koji se dobija ocena. Razlog za to svakako leži u činjenici da na Pravnom fakuletu postoji jaka tradicija usmenih ispita. Tradicija koja, izgleda, nije baš sasvim u saglasnosti sa zahtevima „Bolonje“, koja zahteva efikasnost. Na našem fakuletu, usmeni ispit je i dalje najdominantiji način sticanja konačne ocene. U tome možda treba i tražiti glavni uzrok nemotivisanosti studenata za rad tokom celog semestra i njihovo opredeljivanje za „bubanje“ neposredno pred ispit. Ukoliko bi se studentima dala mogućnost da ocenu zasluže tokom semestra, prolaznost bi bila daleko veća, a opterećenje profesora tokom ispitnog roka daleko manje. Ova praksa već postoji na nekim predmetima na našem fakuletu, gde je moguće ispit položiti na osnovu ocena sa vežbi. Nažalost, mora se primetiti da vrednovanje predispitnih obaveza, zavisi isključivo od dobre volje ispitivača.

Deo zamerki studenata se odnosi i na to što „bolonjci“, za razliku od studenata koji su studirali po starom sistemu, imaju obavezu da polože više gradiva za kraće vreme. Reč je o pomenutnoj racionalizaciji. Tako su na drugoj godini, od ranija četiri predmeta, spajanjem stvorena dva, a da je obim gradiva ostao potpuno isti.

Naravno, krivica za neuspeh „Bolonje“ dobrim delom leži i na studentima. Već je pominjana radna opterećenost studenta, izražena kroz ESPB. Statutom Pravnog fakulteta je predviđeno da „zbir od 60 ESPB-a odgovara prosečnom ukupnom angažovanju studenta u obimu 40-časovne radne nedelje“. Zatim je u narendom stavu pojašnjeno da se „angažovanje studenata“ sastoji od aktivne nastave (predavanja, vežbe, studijske grupe, seminare itd.), samostalnog rada, kolokvijuma, ispita, itd.

Jedan studentski radni dan bi trebalo da podrazumeva osam sati rada. Cilj ovakve šeme rada jeste u tome da se uči tokom celog semestra, a da ispit bude samo jedna formalnost. Svedoci smo toga da je ovaj koncept, bar što se studenata Pravnog fakulteta tiče, u potpunosti omanuo. Umesto dauči tako što će slušati predavanja, redovno posećivati vežbe, izrađivati kolokvijume, jedan prosečan student našeg fakuleta radije bira opciju besomučnog, celodnevnog bubanja neposredno pred ispit. Na predavanja se odlazi samo da bi se namaklo onih nedostižnih 30 odsto registrovanog prisustva, a opšte je ponata činjenica da je veliki broj naših kolega samo virtuelno prisutan tim predavanjima. Na ovaj način ona materija, koju je trebalo usvajati tokom tri meseca, pokušava se ugurati u pamćenje za nekih petnaestak do dvadeset dana. Sasvim je jasno da tu više o kvalitetu tako stečenog znanja nema ni govora. U anketi koju smo sproveli, naše su kolege sasvim iskreno odgovorile da 55 odsto njih predavanja posećuje povremeno. Redovno ih posećuje samo 19 procenata.

Pohađanje vežbi svodi se na uzimanja potpisa. Fakulet je, verovatno u pokušaju da poveća obim praktičnog rada, od pretprošle godine uveo kao obavezu pohađanje vežbi iz dva predmeta, po jednom semestru. Razlika je samo u tome što se umesto jednog, sada uzimaju dva poptisa. Veliki broj rukovodilaca vežbi, uprkos zaista sjajnom naporu da gradivo približi i praktično obradi, nailazi na mali stepen saradnje od strane studenata. Broj studenata koji aktivno učestvuje u radu na vežbama je nezadovoljavajući i može se, uglavnom, izbrojati na prste jedne ruke. Situacija na stručnim grupama je svakako drugačija, ali njih pohađa samo onaj mali procenat studenata sa odličnim uspehom, tako da one ne utiču na poboljšanje sveukupne slike.

Dalje, pada u oči i letargičnost studenata i nezainteresovanost za rešavanje ključnih pitanja. Jedini period u kome se više interesuju za svoja prava i kada uzimaju aktivniji stav, jeste kraj oktobra, kada treba izmoliti upravu za smanjivanje uslova za upis naredne godine.

Decenija u koju smo ušli biće puna izazova za visoko školstvo. Prva faza primene „Bolonje“, faza usvajanja instrumenata po kojima se „Bolonja“ sprovodi, završena je, bar u većem delu Evrope. Sledi faza u kojoj se od fakulteta očekuje da povećaju kvalitet nastave i broj diplomiranih. Da li će zemlje učesnice biti u stanju da prevaziđu probleme sa kojima su se suočavale u protekloj deceniji i ispuniti očekivanja onih koji su „Bolonju“ zamislili, ostaje da se vidi.

Ta borba očekuje i našu zemlju. Pored toga, pred nama je i borba protiv malodušnosti koja je ovladala akademskim krugovima po pitanju „Bolonje“. Za četiri godine primene, ona svakako nije dala očekivane rezultate, ali treba istaći da je „Bolonja“ zamišljena kao dugotrajan proces, kao reforma koja traje decenijama. Samim tim neozbiljno je očekivati epohalne rezultate nakon samo četiri godine njene primene.

Da li je reforma loša sama po sebi, ili je loša njena primena, stvar je o kojoj treba otvoreno razgovarati. Problem leži upravo u tome što se o „Bolonji“ ne govori, što je ona postala „zabranjena reč“. Ćuti se, umesto da se govori o tome kako sistem koji imamo pred sobom unaprediti i prilagoditi našim uslovima. S obzirom na to da nije dala rezultate koji su od nje očekivani, od nje sada svi peru ruke i traže načine da je se što pre ratosiljaju. Umesto da se postavi pitanje kako od ovog sistema (na čiju smo se primenu obavezali) izvući ono najbolje, nameće se pitanje kako se što neprimetnije iz čitave stvari izvući.

Marko Krstajić

Anketa o Bolonjskom procesu na Pravnom fakultetu
(uzorak: 118 studenata

Koliko često idete na predavanja?
Redovno: 19%
Povremeno: 55%
Nikada: 26%

Da li ste zadovoljni primenom Bolonjskog procesa na fakultetu?
Da, u potpunosti: 4%
Delimično: 20%
Nimalo: 76%

Da li je ispitna materija prilagođena novom režimu studija?
Da, u potpunosti: 4%
Delimično: 26%
Nimalo: 70%

Da li ste zadovoljni vrednovanjem predispitnih aktivnosti?
Da, u potpunosti: 4%
Delimično: 32%
Nimalo: 64%

Da li ste zadovoljni praktičnim znanjem koje stičete na studijama?
Da, u potpunosti: 5%
Delimično: 47%
Nimalo: 48%