Retrovizor - Obraz uz Obraz
| Ljubomir živkov |

Boris Tadić izabran je drugi put uzastopno za predsednika, na bis: sećate se kad onaj tenor peva na bis, jednu ariju, drugu, treću, publika i dalje frenetično tapše pa on trijumfalno pita „dokle?!“ da bi iz sale čuo „dok ne naučiš da pevaš!“.

Pobeda predsednika DS-a unela je radost u domove kladioničara, izbori su mnogo bolji od obične lutrije, loto je izvan tvog domašaja, na kandidata se kladiš i glasajući lično kumuješ svom dobitku, niko ti ne brani da i agituješ okolo za onoga na koga si se kladio.

Follow up:

Čestitke sustizahu jedna drugu, Evropa, Ivica Dačić, Amerika, Toma Nikolić svojim parastosnim sporovozom od govora ljubazno podseti da je Tadićeva kampanja bila izuzetno šporka, ali se, eto, isplatila, tja, život nije basna gde dobra živuljka pobedi nego može da trijumfuje opako stvorenje koje je g. Nikolić pre pola godine nazvao ustašom...

Persona koju je Tadić učinio premijerom nije smogla snage da mu čestita, progovorila je glasom Andreje Mladenovića, ali ni u rečima ovog medija nema ničeg o Tadiću nego samo-opet-odmah-uvek i zauvek o Kosovu nad kojim se nadvio crvenocrni oblak skorog proglašenja nezavisnosti.

Koštunici već neko vreme nije dobro, a Srpsko lekarsko društvo i Društvo srpske slovesnosti ništa ne preduzimaju. Da mu je zdravlje uzdrmano premijer je pokazao rekavši da je zatečen pitanjem hoće li na izbore, da ne zna hoće li glasati te da nije o tome razmišljao! Ako vrhovnik svekolike državne uprave nagovesti da najverovatnije neće ispuniti građansku dužnost, ako javno omalovaži izbore, zar to nije poziv patronažnoj službi, možda i hitnoj pomoći, da zdravstvenog osiguranika čim prije zbrinu? Premijer se umesto na večernje ipak vinuo do biračkog mesta, ali ga je to iznurilo pa nije mogao da čestita Tadiću, dočim Princ, prestolonaslednik in spe, koji je konkurent svim predsedničkim kandidatima, beše čestitao Tadiću, i to lično, a ne preko Krunskog saveta. Drugi znak, da ne kažem simptom, da državom kormilari osoba kojoj nije dobro i partija kojoj nije dobro jeste fenomen umnogostručavanja vođe: premijerove misli blututom ulaze u glave Lončara, Velje Ilića, izlaze kroz njihov govorni aparat kao njihova tobože lična mišljenja - potpisivavši sporazum sa EU Srbija bi prva priznala nezavisno Kosovo i tomu podobno. Pri tome se Sporazum doima kao prostodušna čestitka, takoreći zdravica: da ju je na kakvoj domaćoj svetkovini izbesedio Matija izazvala bi prijatne žmarce!

Takozvani Obraz sprečio je ravnopravne građane neotkidive Prištine da izlože likovne radove u Beogradu, na „Merkator“ je bačena bomba, dok je mormonima koji ne predsedavaju Evropskom unijom samo razbijen prozor na crkvi u Novom Sadu.

Dirnut pažnjom koju možda nije baš ni zaslužio Tadić je o vlastitom trošku prestonicu prekrio potajno ili navrat-nanos štampanim plakatima HVALA, BEOGRADE, dočim naspram verolomnih gradova nije ispoljio revanšizam (nije dao da se štampa: Sram te bilo, Nišu! Nisi me dostojan, Kragujevcu!? Zar i ti, sine Sopote!!!).

Svečana inauguracija Predsednika Republike osujećena je pomoću obične legitimacije. žitelj Dobrog Polja u čije je telo ušao duh Ilije Čvorovića dokopao se neznano kako lične karte drugog isto Dobropoljca i, gle, legitimaciji beše iskekao rok upotrebe, jeste to bio taj čovek, ali nekako neabdejtovan, pa su izbori zahvaljujući ovom primeru budnosti i civilne samozaštite poništeni: Tadić ne može svečano da se zapredsedniči, a Dobropoljci će ono što je premijer na jedvite jade učinio jedared imati da urade jovo-nanovo.

Tekst je izvorno objavljen na sajtu B92