Latinka Perović o Zoranu Đinđiću

by admin Email

Latinka Perović12. marta 2007. godine - Zbornik je prvi pokušaj da se o Zoranu Đinđiću, odnosno o Srbiji u to vreme, detaljnije govori na osnovu istraživanja a ne na osnovu površnih utisaka. Ovaj zbornik je rađen dve i po godine: to je minimalan period da bi se temeljno pročitalo sve što je Zoran Đinđić napisao.Ali htela bih da kažem zašto je zbornik počeo da se radi odmah posle ubistva Zorana Đinđića. Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji poverio je taj posao meni, ja sam ga prihvatila iz profesionalnih razloga ali i iz moralnih, intelektualnih razloga, jer sam, kao istoričar, znala da je to jedno u nizu političkih ubistava u Srbiji koja su, nažalost, ostala nerasvetljena i koja su održala liniju nasilja u političkom životu Srbije.

Procitaj


Mi smo želeli da se sačuvaju dokumenti, da se skrene pažnja na pisano delo Zorana Đinđića, koje zaista zaslužuje da bude sabrano, priređeno, objavljeno. Ali smo želeli da Zbornik uradimo i da bismo mogli da vidimo šta se zapravo dogodilo, zašto je na prelazu iz 20. u 21. vek ponovo ubijen jedan političar koji je bio vrlo široko prihvaćen u svetu i koji je pokušao da energiju koja se probudila u Srbiji posle jednog teškog i sumornog perioda i režima na neki način politički artikuliše i napravi strategiju oporavka Srbije.

Kada je Zbornik bio završen, kod mene je došao vrlo poznati istraživač dela Iva Andrića, Miroslav Karaulac i rekao mi: dobro ste to uradili; kakva je naša kultura zaborava, nemara, lakog odnosa prema pisanom dokumentu, sve bi ovo za godinu dana iščezlo i mi bismo ostali bez jasne predstave o tome kakav je čovek ovde izgubio život i zašto ga je izgubio. Niko od nas koji su na ovom Zborniku radili nije imao u vidu neku svoju ambiciju, radili smo sa velikom odgovornošću, manje emocijom, upravo da bismo mogli da što objektivnije vidimo i da postavimo solidnu osnovu za istraživače koji će naš posao nastaviti.
Ali pre nego što kažem nešto o samoj ličnosti, kako smo je mi videli u ovom Zborniku, želela bih da kažem da smatram da se, u suštini, srpsko društvo takvo kakvo jeste, duboko ranjeno, devastirano, zapravo nije pomirilo sa tim zločinom niti je odustalo da razmišlja o njemu, a zapravo o nama. I tu se situacija menjala u prilog one orijentacije za koju je Zoran Đinđić vezao svoj život i svoju političku i ličnu sudbinu. U Nemačkoj, u kojoj je Đinđić studirao, doktorirao i radio sve do 1989. godine, intelektualna zajednica nije pristala na predavanje Zorana Đinđića zaboravu. Već na prvu godišnjicu njegovog ubistva, u Konstanci, na Univerzitetu gde je on doktorirao, bio je organizovan omaž Zoranu Đinđiću. Govorili su njegovi profesori i njegove kolege. Mislim da je to obavezivalo intelektualnu javnost u Srbiji da i ona nešto kaže o čoveku kome se u nemačkoj intelektualnoj zajednici pridaje tako veliki značaj. Na drugu godišnjicu ubistva Univerzitet u Jeni dodelio je nagradu Zoranu Đinđiću za njegov doprinos borbi za ljudska prava. To je prva nagrada i prvo priznanje koje je jedan Srbin posle Vuka Karadžića dobio na Jenskom univerzitetu. Jeste paradoksalno da se u Srbiji takav čovek zanemaruje, potiskuje, da se krivotvori i njegova pisana reč i njegovo delo. Nemci su objavili tu knjigu u kojoj su sadržane sve reči koje su izgovorene na dodeljivanju nagrade Zoranu Đinđiću, objavili su je i na nemačkom i na srpskom jeziku. Dakle, sve to je nas, koji smo se okupili oko Zbornika, obavezivalo da i sami nešto uradimo.

Postoje neke institucije koje nikad nisu pristale da Zoran Đinđić bude predat žutoj štampi, nego su od početka inicirale bavljenje njegovom pojavom u istoriji Srbije. Pre svega, Helsinški odbor za ljudska prava, nedeljnik Ekonomist, magazin koji je objavljivao sve što je rečeno i u Konstanci i u Jeni, a pružio je i podršku radu na Zborniku. Posle ubistva, posle tihe ćutnje koja je nastala usled revolta koji su ljudi izrazili na pogrebu, nastavljena je kriminalizacija Zorana Đinđića, i to vrlo široko. Van nje nisu ostale ni političke stranke. Izvesnu vrstu otpora takvom interpretiranju Zorana Đinđića pružili su mladi ljudi koji su se okupljali u različitim grupama i redakcijama i objavili nekoliko tekstova Zorana Đinđića. Vrlo često su te inicijative dolazile od ljudi iz unutrašnjosti Srbije, a ne samo iz Beograda.

Zbornik je izazvao pažnju u Srbiji: održano je više promocija i te su promocije svuda bile veoma dobro posećene. Ljudi su slušali sa neverovatnom pažnjom, kao što i vi večeras slušate. Jednom smo Mirko Đorđević i ja govorili u Kragujevcu. Bila je apsolutna tišina tamo da sam ja Đorđeviću, koji je vernik, rekla: ovo je tako duboka tišina kao u crkvi, verovatno zato što ljudi razmišljaju o Zoranu Đinđiću, o njegovom naporu koji je ravan jednom podvigu, ako se ima u vidu naša istorija. Đorđević je to potvrdio i rekao: tačno je, ljudi ćute i razmišljaju i verovatno se pitaju ko je bio Zoran Đinđić, zašto je njegova sudbina bila takva i zašto je Srbija danas tu gde jeste – četiri godine posle njegovog ubistva.
Dakle, mi smo želeli da postavimo neka pitanja u Zborniku. Ne pretendujemo na definitivnost odgovora. Hteli smo da skrenemo pažnju na jednu izuzetnu ličnost, ne samo u političkoj istoriji i kulturnoj istoriji Srbije, u istoriji njene intelektualne a ne samo političke elite, i da ta knjiga o Zoranu Đinđiću ne ostane zatvorena tako kako je ostala zatvorena knjiga o knezu Mihajlu ili o ubistvu Aleksandra Obrenovića. To su te istorijske prekretnice u modernoj istoriji Srbije. Naš rad na Zborniku, naše iščitavanje Zorana Đinđića pokazuje da on ne spada u one političare koji su planirali političku ulogu, a još manje političku moć i vladanje ljudima. Ali čitav njegov život u bio je, u suštini, jedna spontana priprema za tu ulogu.
Zoran Đinđić je rođen u Bosni, odrastao je u toj sredini. Zato nije slučajno da je Karaulac koji se bavi Andrićem došao da kaže da on razume značaj Zbornika. Đinđić je bio upućen na raznovrsnost, na složenost sredine u kojoj je živeo. Njegov otac bio je vojno lice i premešten je, početkom sedamdesetih godina, u Beograd, gde je Zoran Đinđić završio gimnazijsko školovanje i upisao studije filozofije. Na studiju filozofije počinje njegovo interesovanje za politiku, njegov angažman. I tu se manifestuje jedan princip koji je njega određivao kao intelektualca i kao političara, kao ličnost, kao filozofa. Zoran Đinđić princip slobode stavlja iznad svega. Otuda i njegova pobuna protiv komunističkog režima, on je bio uslovno i suđen kao student zbog jednog jugoslovenskog skupa u Ljubljani. To je njegov otpor političkom monizmu, odsustvu borbe ideja i društvene dinamike.
Posle završetka studija filozofije, Đinđić je u Beogradu vrlo teško dolazio do posla, svuda ga je pratila oznaka pobunjenika, disidenta, a on nije birao posao i u tome je apsolutno bio netipičan za našu sredinu. Konkurisao je od mesta profesora do mesta za magacionera i kad nigde nije dobio posao, otišao je u Nemačku. Ne bi se, ipak, moglo reći da su ga samo okolnosti oterale. On je bio obrazovan filozof. Za njega je Nemačka bila zemlja filozofije. Zemlja Kanta, Hegela. On je otišao na postdiplomske studije, ali nije bio završio vojsku i vratio se da bi odslužio vojni rok. To je bilo u vreme umiranja Josipa Broza Tita, a onda se odmah, kako kaže prvim avionom iz Mostara, zaobilazeći Beograd, ponovo vratio u Nemačku.
Zoran Đinđić je u Nemačkoj, dok nije dobio Humboltovu stipendiju, koja je davana za talentovane doktorante i obezbeđivala stipendisti doživotno pripadanje jednoj prestižnoj intelektualnoj zajednici, radio razne poslove: od prodavanja jabuka, taksiranja, do razvoženja drva starim ljudima, tako se izdržavao. Kasnije je pisao da ne razume zašto je u Srbiji posao statusno pitanje. Ljudi se zapošljavaju da bi mogli da reše neki problem, da osiguraju svoju egzistenciju, a ne da bi mogli samo da ostvare neku poziciju u društvu. On je u Nemačkoj, sa prekidima, ostao do 1989. godine, kada je odlučio da se vrati u Beograd. Kratko je vreme bio na Novosadskom univerzitetu, kao vanredan profesor. Nikakva akademska karijera mu nije nuđena u Beogradu, iako je on bio već dokazani naučni radnik, publicista, koji je objavljivao i u beogradskim časopisima, u Zagrebu i u Ljubljani, u svim kulturnim centrima u bivšoj Jugoslaviji. Jedna činjenica se uvek gubi iz vida, jer se kod nas o svemu govori po utisku. Zoran Đinđić nije održao ni jedno predavanje na Filozofskom fakultetu. Vrlo je zanimljivo objašnjenje zašto on to nije činio: ono jako određuje njegovu ličnost. Zoran Đinđić je bio veliki poklonik Maksa Vebera. Smatrao ga je najvećim sociologom i bio je pod njegovim uticajem. On je znao da, kao profesor koji se već angažovao politički, vrlo teško može da uveri svoje studente da je ono što on govori zaista samo od akademskog značaja. U isto vreme, u političkom životu, on nije nikad predstavljao sebe kao filozofa, kao intelektualca. Jednostavno je razlikovao tehnologije nauke i politike: zbog toga nikad nije držao nastavu, definitivno se angažovao u političkom životu.

Zoran Đinđić je bio jedan od trinaest osnivača Demokratske stranke. Ti osnivači su otišli vrlo različitim pravcima, Demokratska stranka se delila kao paramecijum. Iz nje je prvo otišao pokojni Slobodan Inić, jer je smatrao da se ona suviše približila nacionalističkom projektu, vladajućem projektu. Kosta Čavoški i Nikola Milošević osnovali su Liberalnu stranku, zatim je otišao Vojislav Koštunica, koji je stvorio Demokratsku stranku Srbije. Došlo je do promena u samoj Demokratskoj stranci. Na čelo stranke je, umesto Mićunovića, došao Đinđić. Onda se izdvojio Mićunović i stvorio Demokratski centar. Dakle, sama Demokratska stranka je prolazila vrlo različite faze što pokazuje, kako je Zoran Đinđić tačno govorio, da ona nije imala izgrađenu strategiju, nije imala alternativnu poziciju prema režimu, nije bila stvorena kao stranka brzih dinamičnih promena i naročito kao stranka, na čemu je Đinđić posebno instistirao, koja bi mobilisala pojedinca, građanina, bez koga promene nisu moguće, i bez koga je nezamislivo civilno društvo.

Posle ovih teških iskustava u političkom organizovanju u Srbiji, gde su se stranke brzo stvarale pa brzo delile, Zoran Đinđić je govorio ono što je podeljeno ponovo se delilo – dovelo je do apatije kod građanina. Sa jednim režimom koji je imao za cilj da zaokruži srpske teritorije i nije birao sredstva, koji je ugazio u ozbiljne zločine, zaista je bilo vrlo teško naći orijentaciju i izabrati put koji bi, s jedne strane, raščišćavao prostor za razvoj u Srbiji a u isto vreme pokazao da nije ravnodušan prema onome što se dogodilo, da je spreman da o tome razmišlja, da napravi bilans i da na tom iskustvu uči. Tako je Zoran Đinđić, već negde na kraju 90-tih godina, bio načisto sa tim da je jedina revolucionarna mera, kako je on govorio, nerevolucionarni put rušenja prethodnog režima. On je znao da je Srbija iscrpljena, da je nastala velika ne samo materijalna stagnacija, već je došlo do opasnog moralnog rasula, do ravnodušnosti prema ratovima koji se „negde vode“ a vlastiti rat se, u suštini, prikriva, iako ljudi beže od mobilizacije, vraćaju se kovčezi, dakle jedna pobuna bila protiv moralne laži. Zoran Đinđić je želeo da Demokratsku stranku orijentiše na smenu vlasti pomoću građanskog otpora. On nije imao veliku iluziju da 2000. godine nije napravljen neki duboki rez, ali je smatrao da je režim depersonalizovan uklanjanjem Slobodana Miloševića. Ako se pažljivo čitaju njegovi tekstovi baš iz tih dana, koje je on, ne slučajno, pisao odmah posle 5. oktobra, lako se može videti da on shvata koliko su snažne strukture koje su izvele rat i koje su radile na velikodržavnom projektu, da su one involvirane i u samu promenu 5. oktobra. Zbog toga je osećao koliko je važno vreme u Srbiji i koliko je bitno iskoristiti trenutak velike podrške sveta Srbiji posle 5. oktobra za što brže priključivanje Srbije Evropi. Za njega to nije bilo tehničko političko pitanje. On je to video kao pitanje modernizacije srpske države i društva.
U traženju alternative Zoran Đinić je, kao retko ko, shvatao da Srbija mora sama sebi, a i svetu, naročito svojim susedima, da kaže da ona okreće novi list, da ona nije spremna da podrži ratne zločine, stradanja civila i etnička čišćenja. Znao je da to ne može učiniti bez manifestnog razlaza, bez saradnje sa Haškim sudom i izručenja Slobodana Miloševića. Često se govori o pragmatizmu Zorana Đinđića. Naravno, u izvesnom smislu, to je bilo pragmatično. On je govorio: ceo svet, sve demokratske države traže od nas saradnju i izručenje Slobodana Miloševića. Konsensusa u Srbiji za to nije bilo, iz prostog razloga što nije bilo stvarnog političkog sporazuma o tome šta Srbija treba da radi. Da li ona na drugi način treba da nastavi politiku koja ju je dovela do katastrofe, do stagnacije ili treba da sankioniše tu politiku.
To su za Srbiju dodatno sve bile otežavajuće okolnosti. Zemlja je ulazila u tranziciju kroz koju su već prolazile sve istočnoevropske zemlje. Pri tome je imala još i ratne sukobe i veliko siromaštvo koje je rat Srbiji doneo. Imajući u vidu demografsku promenu koja je u Srbiji nastala odlaskom obrazovanih ljudi, veliki broj izbeglica, kriminal bilo je veoma teško da se trasira jedna racionalna politika i jedan razuman pogled na prošlost i na budućnost.
Zoran Đinđić je uspeo ono što je vrlo teško bilo kome u Srbiji pošlo za rukom. On je okupio veoma heterogene organizacije, osamnaest partija bilo je u DOS-u. Onog trenutka kad je došlo do razbijanja DOS-a, započela je borba: ili za evropsku orijentaciju Srbije ili za vraćanje na politiku pre 5. oktobra, na politiku održavanja velikodržavnog programa. Naša su istraživanja pokazala da je upravo tada počela kampanja usmerena protiv Đinđića. Bilo je više pokušaja atentata na Zorana Đinđića i pre nego što je postao premijer, a naročito pošto je postao premijer. Politička elita u Srbiji je ostala prilično, ako ne i sasvim ravnodušna, prema tim napadima na premijera Zorana Đinđića, što je stvaralo jedan kontekst koji je omogućavao njegovu i fizičku likvidaciju. U Zborniku smo pokazali da je, u stvari, svako političko ubistvo u Srbiji bilo pripremano, da je ta diskreditacija ličnosti, šaputanja, politički život koji uvek ima centre moći van ikakve kontrole i uvida – uvod u likvidaciju političke ličnosti.
Zbornik je pokazao da je Srbija bila na prekretnici. Ona je u Đinđiću imala ličnost koja je razumela vreme. Ono, što je mene kao istoričara posebno impresioniralo, čitajući njegove tekstove dve i po godine, Zoran Đinđić je, kao retko ko, razumeo suštinu srpske istorije. Možemo da radimo 30, 50 godina, da znamo fakta, ali reč je o razumevanju. Đinđić je shvatio da Srbija dva veka ide za stvaranjem države čije granice nisu određene. Vodila je do poslednjeg Srbina, do poslednjeg groba mnogo ratova, biološki se istrošila, a u isto vreme se razaralo njeno društvo; nije uspela da stvori moderno društvo, već, kako je on govorio: borimo se za veliku državu, a imamo srednjevekovno društvo. Dakle, on je to razumeo i odbacio je ideološke podele, naročito podele u Drugom svetskom ratu: i levi i desni, i stari i mladi, naša šansa je sada Evropa. Kao i svaki državnik Đinđić je pokazao veliku moć anticipacije. On je prognozirao na osnovu znanja i iskustva. Slutio je da će se Evropa zamoriti od proširenja i da će Srbija, zajedno sa Bosnom, Crnom Gorom i Makedonijom, postati ostavinska rasprava, mora da žuri, da savlađuje jaz koji je deli u civilizacijskom, u razvojnom smislu od Evrope, ili će se Srbija vratiti na osnove društva koje stagnira, koje jednostavno ne pokazuje dovoljnu sposobnost za razvitak. Potvrdile su se i njegove političke prognoze. On je govorio o tome da će se žrtve pretvoriti u krivce a krivci u žrtve. Trećeg nema: ili ćemo mi uspeti sa strategijom evropske integracije ili će se oni vratiti i nastaviće se stagnacija.
Zoran Đinđić je bio svestan opasnosti kojoj je izložen. To potvrđuju proučavanja njegovog pisanog dela ali on je bio izvorno filozof. On nije mogao da živi drukčije. To su te prirode, zaista retke, koje imaju unutrašnju ravnotežu. Mi smo neverovatno društvo, ako jedan takav čovek završi kao kriminalizovana i satanizovana osoba, a mi od njegovih ubica očekujemo da nam kažu istinu o njemu. Dakle, to je bio naš motiv da počnemo da radimo Zbornik. Naslov Zoran Đinđić – etika odgovornosti dali smo imajući u vidu njegovog učitelja Maksa Vebera, koji je odgovornost vezivao za zrelost političara, a zrelost političara nije vezivao za njegove godine nego upravo za donošenje teških, rizičnih odluka koje ne uživaju popularnost ali koje imaju dugoročni značaj. Ja nisam poznavala Zorana Đinđića lično ali sam uverena da će njegov značaj u Srbiji sa vremenom rasti, njemu će se vraćati alternativa koja je jedini modus vivendi Srbije nakon svega što je ona doživela na kraju XX veka.

Izvor: E novine

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 1483)
 ORDER BY post_ID