Izigravanje zakona (Fraus legis) - Milan Stavrov

by admin Email

PRAVNI FAKULTET U NIŠU


SEMINARSKI RAD
IZ MEĐUNARODNOG PRIVATNOG PRAVA


TEMA: IZIGRAVANJE ZAKONA (FRAUS LEGIS)


MENTOR: prof. dr. MIRKO žIVKOVIĆ
STUDENT: STAVROV MILAN br. indeksa : 36928



U NIŠU, 2009

1. Pojam i karakteristike




Čovek je u svom delovanju objektivno slobodan. Njegova sloboda manifestuje se pre svega u mogućnosti i sposobnosti izbora između različitih mogućnosti. Međutim, upravo tu se može na čoveka uticati. Sredstvo kojim se reguliše njegovo ponašanje su društvena pravila. Poštovanje tih pravila zavise od njegove volje i svesti - može da ih poštuje, da ih krši, ili zaobilazi. U slučaju da se ipak odluči za pravo koje nije društveno prihvatljivo, mora računati sa sankcijama, koje određuje pravo.
Društvena pravila su se, baš kao i samo društvo razvijala i zato odražavaju osnovne zakonitosti društveno-ekonomskog razvoja, kao i druge, neekonomske karakteristike društva, kao što su npr.: kultura, vera, ideologija. Pošto se sam pojam prava u veoma pojednostavljenoj definiciji poima kao posebna vrsta društvenih pravila, pomoću kojih se formira društveni poredak u državama i određuju elementi državne organizacije, vrste državnih organa i njihove kompetencije, pravo je ujedno i ona vrsta društvenih pravila kojim država usmerava događanja u društvu.
Izigravanje prava kao pojava i borba protiv nje, stari su koliko i samo pravo. Međunarodno privatno pravo je oblast koja pruža široke mogućnosti za izigravanje zakona. Veliki broj autonomnih, nacionalnih pravnih sistema privatnog prava i razlike koje između njih postoje, često predstavljaju izazov za lica koja žele više od onoga što im domaće pravo dopušta. Zato je njihov pogled interesovanja usmeren ka inostranom pravu, u kome nisu predviđene zabrane i ograničenja propisani domaćim pravom, pa samim tim postoji poriv i stremljenje koji proizvodi aktivnosti koji su usmereni ka istom cilju – kako zaobići norme strožeg (domaćeg) prava i kako ishoditi primenu povoljonijeg (stranog)prava, odnosno kako postići željeni rezultat koji nije moguće ostvariti u okviru domaćeg pravnog sistema.
Međunarodno privatno pravo kao okvir mnogobrojnih društvenih ponašanja u kojima postoji elemenat inostranosti jeste oblast koja pruža ogromne mogućnosti za izigravanje zakona.
Učesnici međunarodnoprivatno-pravnih odnosa, osim u slučaju dopustivosti autonomije volje stranaka, nisu mogli uticati na određivanje merodavnog prava. Međutim, u nekim slučajevima strane u jednom takvom odnosu mogu doprineti nadležnosti nekog drugog , a ne onog prava na koje upućuje koliziona norma lex fori. Različiti sistemi privatnog prava, različite kolizione norme i različite norme o sudskoj nadležnosti u raznim pravnim porecima pružaju upućenim licima, široke mogućnosti kombinovanja i manipulacije. Smišljenim unošenjem inostranog elementa u činjenično stanje ili njegovim menjanjem, ona mogu usmeravati pravac kolizionih normi ka željenom supstancijalnom pravu i tako ostvariti rezultat koji bi po redovnom toku stvari za njih bio nedostižan. U tom smislu, kombinovanjem raznih operacija i provlačeći se kroz graničnike koje su postavili nacionalni pravni sistemi, ova lica stvaraju sebi pretpostavke i mogućnosti da utiču na primenu merodavnog supstancijalnog prava koje je za njih povoljnije.
Na ovaj način lica koja se pojavljuju u ovoj “igri” međunarodnog privatnog prava, “driblaju” norme domaćeg zakonodavca ne praveći “faul” nad domaćim propisima i flertujući sa stranim propisima, “fintiranjem”, uz unapred tačan redosled kombinacija dolaze do rezultata kome su zapravo težili od samog početka. Kada bi se svi ovi potezi razložili i gledali pojedinačno, nikakav simptom fraudalnosti nebi mogli da primetimo, dok sintetišući ih u jedan niz, dolazi se do zaključka da je ceo taj process, iako na prvi pogled sasvim korektan i legalan, rezultat koji se dobija jeste privid legaliteta i samim tim postupak koji pravo dozvoljava, dobijamo rezultat koji pravo zabranjuje
Sam postupak izigravanja zakona predstavlja poseban vid zloupotrebe prava. Koliziona norma predstavlja instrument za obezbeđenje međunarodne saradnje i pravično rešavanje slučajeva sa stvarno postojećim inostranim elementom, a ne u cilju izbegavanja zakona koji ne odgovara subjektu. Radi se o jednom prefinjenom načinu izigravanja zakona, jer samo fraudalno ponašanje je moguće samo u sistemima gde je međunarodno privatno pravo razvijeno, jer čitavo sprovođenje taktike je moguće samo dobrim poznavanjem kolizionih normi od strane subjekta pravnog odnosa sa nadom da će sud bezrezrvno pratiti smernice kolzione norme i samim tim primeniti merodavno pravo.
Pojedini autori smatraju da i simulovanje činjenica dovodi do izigravanja zakona, dok drugi smatraju da promena činjenica mora biti stvarna. Smatramo da do izigravanja zakona dolazi uvek kada se radi o primeni neke druge kolizione norme, a ne one koja bi bila primenjena u redovnim okolnostim, kao što je rečeno. Opšti pojam izigravanja zakona u sebi sadrži tri elementa: - veštačko stvaranje činjenica, što dovodi do promene tačke vezivanja; - izbegavanje primene domaćih imperativnih normi; i – namera, odnosno, jasan subjektivni odnos prema izigravanju zakona.
Ovde se postavljaju dva pitanja. Da li se mora voditi računa samo o izbegavanju jedino domaćih i to imperativnih normi i da li mora postojati namera kod izigravanja zakona? Ako govorimo o izbegavanju domaćih normi, moramo reći da se ovakvim definisanjem ovog instituta sužava prostor primene kolizione norme. Naime, sud, koji primenjuje kolizionu normu, bi morao da vodi računai o interesima stranaka, a ne samo o eventualnoj povredi domaćih normi. Kao što znamo, domaći sud mora primenjivati i strano pravo na koje ukaže koliziona norma. Kad je u pitanju izbegavanje imperativnih domaćih propisa, onda se postavlja pitanje, koje su to norme, kao i dali je izbegavanje drugih normi dozvoljeno.
Što se tiče namere, ona mora da postoji, obzirom da se mora raditi o svesnom stvaranju ili simulovanju činjenica, koje dovode do primene druge kolizione norme. Svaka promena činjenica ne dovodi do izigravanja zakona. Promena državljanstva, prebivališta, boravišta i sličnih tačaka vezivanja vezana je iza redovne okolnosti, tako da subjektivni odnos ka postizanju nečeg nedozvoljenog mora postojati. Kao što vidimo, tačke vezivanja koje se spominju su vezane, pre svega, za porodičnopravne i naslednopravne odnose, tako da u tim odnosima najčešće dolazi do izigravanja zakona.
Ustanove kojima se najviše manipuliše u cilju zaobilaženja i provlačenja kroz razne pravne okvire jesu državljanstvo, prebivalište, boravište, kao varijabilne tačke vezivanja koje predstavlaju putokaze koji vode ka primeni jednog, ili drugogo prava, sa rezultatom primene povoljnijeg prava.
Postoji razlika između činjenica, koje su nastale pri nastanku građanskopravnog odnosa i koje se nemogu menjati, kao i onih, koje se mogu menjati. Npr. mesto zaključenja ugovora ili nalaženja nepokretnosti se ne može menjati, a državljanstvo, zajednički domicil i slično, može. Činjenice su merilo za primenu prava. Razlikujemo i promene pravnih (državljanstvo) i promene faktičkih (prebivalište) činjenica. Kod nekih činjenica, kao izuzetaka, biće složenije. Zakon o MPP definiše izigravanje zakona na taj način što određuje, da se neće primenjivati pravo strane države, koje bi bilo merodavno po njegovim odredbama ili odredbama drugog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava domaće zemlje. Iz navedene odredbe možemo izdvojiti dve opšte karakteristike izigravanja zakona, a to su: izbegavanje primene domaćeg prava i subjektivni odnos prema izigravanju zakona, a to je namera izbegavanja primene navedenog prava. Iz ove odredbe Zakona o MPP se, sa druge strane, ne može izdvojiti treća opšta karakteristika izigravanja zakona, a to je veštačko stvaranje kolizione norme, odnosno, tačke vezivanja ili simulacija tačke vezivanja, koja dovodi do primene nekog drugog prava, a ne domaćeg ili nekog drugog. Zakon o MPP ne propisuje da se izigravanje zakona odnosi na supstancijalne, materijalne, norme domaćeg prava, tako da se može zaključiti da se izigravanje zakona odnosi i na domaće kolizione norme. Pojedini autori se zalažu za neutralnu formulaciju, kada je u pitanju definisanje fraus legis. Radi se o formulaciji, koja se odnosi na izigravanje zakona uopšte, tako da se može sankcionisati i izigravanje stranih zakona.
Suprotno Zakonu o MPP, mađarska Uredba sa zakonskom snagom o međunarodnom privatnom pravu na drugačiji način definiše izigravanje zakona. U mađarskoj Uredbi se kaže da „nema mesta primeni stranog prava koje se vezuje za inostrani element, koji su stranke veštački stvorile ili ga simulovale – kako bi izigrale zakonsku odredbu, inače merodavnu za dati slučaj (izigravanje zakona). U slučaju izigravanja zakona, treba primeniti pravo, koje je normalno merodavno, prema odredbama ove Uredbe sa zakonskom snagom.“ Iz ove odredbe slede i drugi zaključci. Naime, mađarska Uredba je definisala veštačko stvaranje ili simulovanje kolizione norme, kao i nameru, odnosno, subjektivni odnos, koji nije definisan kao u Zakonu o MPP (kao namera), već posredno, kroz stvaranje veštačke ili simulovane tačke vezivanja. Međutim, nije definisano izbegavanje domaće norme, već izbegavanje primene bilo kog prava, bez obzira da li je domaće ili strano.
Spominja se jedan interesantan primer koji se tiče izigravanja domaćeg zakona, odnosno, zakona državljanstva jedne od stranaka pred inostranim sudom, a u vezi pretpostavke za izigravanje zakona koja se odnosi na izbegavanje primene domaćih propisa. Ovaj primer se tiče i povrede normi javnog poretka, ali ćemo mi analizirati pokušaj izigravanja zakona i zaključenje fiktivnog braka pred stranim organom. Primer je sledeći:
„Na osnovu odredaba Zakona o braku iz 1949. godine, postoji pravna prepreka za zaključenje braka u Engleskoj razvedenog italijanskog državljanina domiciliranog u Švajcarskoj. Na osnovu dokaza predloženog sudu u Engleskoj, proizlazi da ovakav brak ne bi bio punovažan u Švajcarskoj, a još manje u Italiji ili u drugim zemljama zapadne Evrope. Sud je stao na stanovište da su budući bračni drugovi došli privremeno u Englesku, samo u cilju izigravanja zakona zemlje u kojoj će nastaviti da budu domicilirani, ako dođe do formalnog sklapanja braka u Engleskoj, iako znaju da takav brak verovatno neće biti priznat u Švajcarskoj. Iako engleski sudovi nemaju pravo da drugim zemljama nameću svoj stav u vezi sa načinom regulisanja sposobnosti za zaključenje braka lica domiciliranih u Engleskoj, u ovom slučaju, u kome je sud odbio da odobri zaključenje konkretnog braka, sud je bio u pravu, zato što engleski sudovi treba da se protive umnožavanju fiktivnih brakova, tj. onih koji se zaključuju izigravanjem zakona u drugoj zemlji.“
Supružnici su zasnovali domicil u Engleskoj na fiktivan način i pokušali da time obezbede uslove za sklapanje braka pred engleskim organima i po engleskom pravu, imajući u vidu regulisanje statusnih odnosa sa elementom inostranosti u engleskom pravu po domicilu. Obzirom da se radilo o razvedenom italijanskom državljaninu, koji je imao domicil u Švajcarskoj, zasnivanje domicila u Engleskoj bi bila jedina mogućnost za eventualno zaključenje braka. Ovde se mora imati na umu regulisanje razvoda braka i posledice, koji razvod braka proizvodi po italijanskom pravu. Zasnivanjem domicila u Engleskoj italijanski državljanin i njegova verenica, izigrali bi zakon i zaključili fiktivan brak, koji ne bi bio priznat u Švajcarskoj. Engleski sud je odbio da odobri zaključenje takvog braka, zbog činjenice da se takav brak ne bi priznao u zemlji u kome bi se priznanje i tražilo, a to je Švajcarska. Osim toga, engleski sud je vodio računa i o drugim pravima, pre svega o italijanskom, kao i o švajcarskom, obzirom da bi u toj zemlji supružnici tražili da se prizna taj brak. Inače, izigravanje zakona je češće u bračnim odnosima sa elementom inostranosti, pre svega zbog ograničenja, koja mnoga strana prava propisuju u ovim odnosima.
Postoje razni nacionalni sistemi koji se razlikuju po načinu sticanja državljanstva, ili prebivališta*, pa samim tim stvaraju konfuziju u itekako konfuznim odnosima međunarodnog prava.
*Pošto živim u Dimitrovgradu, gde živi stanovništvo uglavnom bugarske nacionalne pripadnosti, koriste se pojedine povoljnosti iz bugarskog nacionalnog pravnog sistema, u cilju zaobilaženja domaćih propisa. Naime, veliki broj lica stiče državljanstvo na osnovu čl. Bugarskog zakona o bugarima u inostranstvu i Zakona o Bugarskom državljanstvu(ЗЗБГ) tako što po dosta pojednostavljenim formalnostima, dobija državljanstvo, tako što na osnou izvoda, deklaracije, tj,. izjave o poreklu, predaje molbu Državnoj agenciji za bugare u inostranstvu ( ДАБЧ) za dobijanje, rešenja (Удостоверение) o bugarskom poreklu, sa kojim predaje zahtev za sticanje državljanstva na osnovu porekla, kojeg u zavisnosti od tempa obrade dokumenata stiče za dve do tri godine. Sličnom procedurom se dobija boravište i prebivalište, sve na osnovu bugarskog porekla , za nekoliko meseci, bez fizičkog prisustva u inostranstvu, jer postoji odredba u Bugarskom zakonu o bugarima u inostranstvu(ЗЧРБ,чл.25, тач.1) i prećutne saglasnosti nadležnih organa, na osnovu koje lice dobija prebivalište, privremeno i stalno i samim tim koristeći se bugarskim pasošem i ličnom kartom kao ispravama koje dokazuje državljanstvo, tj prebivalište i boravište. Pošto je de facto stanje na terenu, takvo kakvo jeste, koriste se prednosti, odnosno izigrava se zakon tako što se npr. uvoze kola sa bugarskim registarskim tablicama, koja su znatno jeftinija tamo, zbog nepostojanja ograničenja euro 3 standarda. Takođe postoji izigravanje zakona i u sferi služenja vojnog roka, pošto u Zakonu o služenju vojske postoji odredba koja daje pravo na izbor države za služenje vojske licima sa dve državljanstva uz određene dodatne uslove. Sve su ovo praktični, životni primeri, koji su se dešavali u realnom životu
Dakle, reč je o izuzetno kompleksnoj pravnoj ustanovi, koja pored svog pravnog profila, koketira sa pojedinim propisima u inostranim pravnim sistemima, koji mogu biti politički obojeni, u cilju očuvanja određene vrste povezanosti matice i dijaspore, ili izraz određenih pretencioznih indicija koje na jedan sofisticiran način magnetišu mogućnosti za izigravane zakona zbog raznih ciljeva!
Poseban problem predstavlja kriterijum za određivanje pojma prebivališta, jer nije dovoljna sama službena provera na osnovu isprava i faktičko stanje na terenu je dosta drugačije od slova zakona, jer praksa naših državnih organa dozvoljavala multiplikaciju prebivališta, zbog kojeg su naknadno proizilazili problemi, koji su nastali manevrisanjem i fraudalnim ponašanjem lica. Činjenica je da građani često ne odjavljuju svoje prebivalište kod nadležnih organa kada se iseljavaju iz zemlje (zakonske obaveze koje ih na to obavezuju, jednostavno se ne poštuju u praksi). Tako se u Srbiji paralelno sa multiplikacijom državljanstva, suočavamo i sa pojavom multiplikacije domicila, koji u de facto stanju na terenu mogu da budu pogodni za fraudalne poduhvate. Ovakvo stanje se valja sigurno što pre promeniti, i to ne samo kroz sudsku praksu, već i izmenom rešenja u zakonima koji regulišu ove oblasti. Cilj kome treba težiti, jeste jedinstven koncept prebivališta, nezavisno od kategorije lica u pitanju. U tom pravcu bi trebalo, najpre, izjednačiti pojam prebivališta domaćih državljana, nezavisno od toga da li su nastanjeni u zemlji, ili inostranstvu.
Sve su ovo samo fragmentarni dodiri, koji se pojavljuju u svakodnevnom životu, a koji imaju za rezultat činjenice koje nastaju kao posledica fraudalnog ponašanja i koji stvaraju konfuziju u međunarodnim pravu, a katalog takvih primera je veoma obiman.


2. Elementi izigravanja zakona

Izigravanje zakona (fraus legis) se sastoji iz tri elemenata: materijalnog, moralnog i zakonskog.

1. Materijalni element – promena činjenica i promena merodavnog prava

Pod materijalnim elemntom podrazumeva se pravno dozvoljena, stvarna i voljna promena činjenica od kojih zavisi merodavno pravo.
-Promena činjenica je pravno dozvoljena i stvarna. Stranka, odnosno najčešće jedna od njih, preduzimaju pravnu radnju ili pravni oposao koji je pravno dopušten, zakonit ( naprimer, stiče se državljanstvodruge države u skladu sa njenim zakonodavstvom ili tamo zasniva novo prebivalište). Kod izigravanja zakona nikada se ne radi o protivpravnom ili fiktivnim radnjama ili poslovima ( recimo, falsikfikovanju isprave ili simulaciji pravnog posla), već je promena činjenica uvek pravno perfektna.
- Promena činjenica je voljna. Sama promena činjenica rezultat je voljne aktivnosti stranaka, odnosno njihovih pravnih poslova ili pravnih radnji. Slično mobilnom sukobu zakona, fraus legis se oslanja na promenljive tačke vezivanja( državljanstvo, prebivalište, redovno boravište, boravište, mesto nalaženja stvari). No za razliku od mobilnog sukoba zakona, u slučaju izigravanja zakona krug tačaka vezivanja je širi – stranke mogu koristiti i one tačke vezivanja koje ne mogu dovesti do mobilnog sukoba zakona, jer su vremenski i prostorno određene u momentu nastanka pravnog odnosa, ali na čiju se sadržinu može uticati( na primer, mesto zaključenja pravnog posla). Inače, promena tačke vezivanja, odnosno činjenica na kojima se zasnivaju tačke vezivanja u svim slučajevima nije lak poduhvat. Neke od njih je relativno lako promeniti( mesto nalaženja stvari), dok promena drugih podrazumeva dugotrajniju i komplikovaniju operaciju. Kojom se ponekad dovodi u pitanjui sama mogućnost izigravanja zakona. Na primer, državljanstvo u praksi pruža znatno manje mogućnosti za izigravanje nego prebivalište i boravište, jer postupak naturalizacije u većini država nije ni jednpstavan ni brz. Ukoliko je državljanstvo valjano stečeno, retko će se smatrati da je to učinjeno sa namerom izigravanja zakona. U doktrini su podeljena mišljenja o tome da li je izigravanje zakona moguće u materiji ugovora, ukoliko je merodavno pravo određeno na osnovu autonomije volje stranaka. Smatra se, naime, da je neograničena autonomija volje teško spojiva sa mogućnošću izigravanja. Izigravanje zakona može da se pojavi samo ako je prihvaćena ograničena autonomija, kada bi stranke promenom činjeničnog sklopa mogle ishoditi primenu željenog prava. Ipak, i kad je reč o neograničenoj autonomiji volje mogućnost izigravanja ne može se sasvim isključiti: najpre, treba oceniti da li je ugovorni odnos možda veštački internacionalizovan i time neopravdano stvorena mogućnost za neograničeni izbor merodavnog prava; zatim, i sam neograničeni izbor merodavnog prava ne podrazumeva slobodu stranaka da fraudolozno urede međusobna prava i obaveze iz ugovora, tako što bi izbegle primenu prinudnih propisa države sa kojom je ugovor čvrsto povezan.
- Posledica promene činjenica je promene merodavnog prava. Stranke, odnosno jedna od njih mogu na više načina uticati na promenu merodavnog prava. One mogu, najpre, promeniti činjenice u okviru iste tačke vezivanja. U tom slučaju, promenom činjenica promenjen je pravac kolizione norme – na primer, ista tačka vezivanja – prebivalište – ne ukazuje više na domaće već na strano pravo, jer je stranka stekla prebivalište u drugoj državi. Stranke mogu promenom činjenica postići primenu jedne umesto druge tačke vezivanja unutar kolizione norme – lestvice, sa supsidijarno postavljenim tačkama vezivanja. Konačno, promena materijalnog elementa može se ticati ne samo tačke vezivanja, već i drugog elementa kolizione norme – pravne kategorije. Naime, stranke mogu svoju delatnost usmeriti ka drukčijoj kvalifikaciji i tako stići do željenog materijalnog prava.



2. Moralni elemnt – namera izigravanja


Sama promena činjenica i zamena merodavnog prava nije dovoljna za postojanjae izigravanja zakona. Neophodno je da su stranke tu promenu izvršile sa namerom izigravnja (animus fraudis), odnosno da su je izvršile jedino s ciljem izbegavanja primen redovno merodavnog prava.
Namera izigravanja je važna jer predstavlja kriterijum za razlikovanje uobičajne, redovne delatnosti stranaka od njihovog fraudoloznog delovanja – na osnovu nje se utvrđuje da li je primena drugog merodavnog prava prosta posledica promene činjenica ili je upravo cilj te promene. Promena činjenica je pravno dopuštena i sasvim je normalno da u nekim životnim okolnostima lica menjaju državljanstvo, ili prebivalište, zaključuju ugovore u mestima izvan svoje države, prenose stvari iz jedne države u drugu, a da sve to ima za polsdeicu primenu različotog merodavnog prava. Međutim, ukoliko su ovi akti preduzezi neiskreno ( npr. ne sa željom lica da se stalno nastani u državi novog državljanstva ili prebivališta), već isključivo s ciljem da postigne primenu prava po kome dobija nešto što pre promene nije moglo imati, onda se radi o izgravanju zakona.
Koko se utvrđuje namera izigravanja? Utvrđivanje namere izigravanja nije jednostavan zadatak. Lice koje je pribeglo izigravanju zakona gotovo nikad neće priznati tu svoju nameru. Zato jedino preostaje da se ona utvrdi putem objektivnih okolnosti i ponašanja lica nakon izigravanja zakona. U tom cilju, posebnu pažnju treba obratiti na sledeće okolnosti:

a) Mogućnost dobijanja nečega što se prema domaćem pravu nemože dobiti.

Prvi signal za domaćeg sudiju da su u konkretnom slučaju možda radi o izigravanju zakona jeste okolnost da se stranka poziva na nešto što joj po domaćem pravu ne pripada. U tom slučaju, ukoliko nema mesta intervenciji ustanove javnog poretka, sudija će ispitati da li druge okolnosti ukazuju na izigravane zakoa.

b) Nepristajanje na sve posledice promene činjenica.

Ukoliko je promenom činjenica (Recimo, sticanjem novog državljanstva ili prebivališta) i zamenom merodavnog prava stranka ostvarila željeni rezultat, ona bi morala da prihvati i ostale posledice koje normalno proističu iz takve promen( na primer, da se stalno nastani u državi novog državljanstva ili prebivališta, da ispunjava obaveze koje joj njeno novo pravo nameće, jednom reči, da se ponaša kao državljanin, odnosno rezident te države). Ako stranka koja je izvršila promenu činjenica merodavnog prava bezrezervno prihvati sve posledice koje inače proizilaze iz te promene, nemože se govoriti o izigravanju zakona jer se nevidi namera izigravanja – pre se može reći da je reč o stvarnoj promeni životne situacije. U slučaju da to ne čini, osnovano se može razmišljati o izigravanju zakona.


c) Povratak u izigrani (prvobitni) pravni sistem

Logična posledica nepristajanja na sve posledice koje proističu iz promene čunjenica jeste povratak u pravni sistem države čije su norme izigrane. Na primer, iako je steklo novo državljanstvo ili prebivalište lice nastavlja da održava najtešnje veze sa državom čiji je državljanin bilo ili u kojoj je imalo prebivalište, odnosno vraća se u tu državu ; stvar koja je bila premeštena u drugu državu kako bi njeno pravo bilo primenjeno ( kao tada aktuelni lex rei sitae ) sada biva vraćena u državu iz koje je izneta i slično.


d) Protek vremena.

Na nameru izigravanja veoma jasno ukazuje još jedna okolnost – kratak vremenski razmek između promene činjenica i postupka u kome se primenjuje pravo koje je postalo merodavno nakon promene. To znači da će lice koje je pribeglo izigravanju zakona po pravilu u relativno kratkom roku pokušati da ostvari nameravanu korist.
3. Zakonski element – predmet izigravanja

Ovaj element izigravanja zakona govori o tome koje su norme predmet zaobilaženja : s jedne strane da li su to uvek norme domaćeg prava ili predmet mogu biti i norme stranog prava ; s druge strane, da li su uvek u pitanju norme imperativnog karaktera ili to mogu biti i norme dispozitivnog karaktera.
a) Pored slučajeva izigravanja domaćeg prava, pred sudom se mogu pojavitii slučajevi u kojima su stranke izigrale odredbe nekog stranog prava.*Naime, stranke mogu pokušati da promenom relevantnog inostranog elementa nametnu primenu prava druge države, a ne one čije bi pravo po redovnom toku stvari bilo merodavno. Po pravilu, domaći sudija će reagovati samo ako su stranke svojim manevrom izbegle primenu domaćeg prava, dok o izigravanju normi stranog prava neće voditi računa. To je tradicionalni i najšire prihvaćen koncept ustanove fraus legis. Međutim, u novije vreme sve više pristalica dobija shvatanje da domaći sudija podjednako treba da sankcioniše i slučajeve izigravanja stranog prava. Kako se navodi, „ primena ma kog nacionalnog prava, suočenog sa konkurentskim stranim pravima, može da bude izbegnuta fraudoloznim sredstvima. Budući da je zadatak kolizionih normi da obezbede harmoničnu koegzistenciju nacionalnih prava, raspodeljujući svakome od njih situacije koje mu pripadaju, bilo bi teško objasniti nezainteresovanost za smišljenu povredu stranih zakona, posebno u pravnim sistemima koji prihvataju dvostrane kolizione norme“.
U sudskoj praksi nekih zemalja dugo je vršeno još jedno značajno razlikovanje: ukoliko su stranke prevarno zaobišle odredbe nekog stranog prava kako bi ishodile primenu drugug stranog prava, prigovor izigravanja je bio umesan i takvo ponašanje stranaka moglo je biti sankcionisano. Međutim, u koliko je izigravanje stranog prava bilo izvršeno kako bi se postigla primena domaćeg prava prigovor izigravanja zakona nije dovodio ni do kakvih sankcija. Danas je takva praksa uglavnom napuštena i slučajevi iziogravanja stranog prava u korist primene domaćeg prava podjednako se sankcionišu kao i izigravanje izvršeno u korist primene nekog drugog stranog prava. Domaćem sudu, odnosno drugom organu primene prav, stoje na raspolaganju i određena sredstva za prevenciju izigravanja stranog prava. On može odbiti svoju nadležnost u slučajevima u kojima ne postoje značajne veze sa domaćem državom (na primer, odbiti da zaključi ili razvede brak stranaca, koji kratko borave na domaćoj teritoriji). Na taj način, sud izbegava donošenje odluk na štetu pravnog poretka koji je po redovnom toku stvari pozvan da reguliše dati odnos.
b) Pravilo je da su predmet izigravanja zakona imperativne norme, koje nalažu obavezu određenog ponašanja, bez mogućnosti stranaka da svojium sporazumom blo šta promene. Međutim, imperativnost normi može se razlikovati u zavisnosti od toga da li se radi o čistom unutrašnjem odnosu ili o odnosu sa inostranom elemntom. Neke norme su imperativne u unutrašnjem smislu, ali ne i smislu međunarodnog privatnog prava. Na primer, norma o zastarelosti potraživanj propisna Zakonom o obligazionim odnosima imperativna je ukoliko se radi o ugovoru bez inostranog elementa. Stranke nemogu da utiču na rok zastarelosti, tako što će u ugovoru odrediti kraći rok od zakonom propisanog. One od tog roka mogu odstupiti samo u ugovorima sa inostranim elemntom tako što će predvideti primenu nekog drugog prava koje predviđa kraći rok zastarelosti, ili koje dozvoljava strankama da same utiču na dužinu roka zastarelosti. Ta norma je dakle, dispozitivna u smilsu međ. privatnog prava. U kolio stranke u ugovor smišljeno unesu inostrani elemnt (na primer, umesto domaćeg pravnog lica, ugovor sa drugim domaćim partnerom zaključuje neka strana zavisna kompanija kao instrument u rukama domaćeg lica), smao da bi mogle daizvrše izbor stranog prava kao merodavnog i tako postignu primenu neke druge norme o zastarelosti, tada možemo govoriti o izigravanju zakona u smislu međ. privatnog prava. To je zbog toga što ugovorne strane u ugovorima bez inoistranog elemnta nemaju pravo na izbor stranog prava. Zato se može reći da je svaka norma koja je obavezna za stranke pogodna da bude predmet izigravanja, nezavisno od toga da li je ona imperativna i u smislu međ. privatnog prava.

c) Izigravanje zakona ispoljava se na dva osnovna načina: u prvom, odluku koju stranke očekuju donosi domaći sud ili drugu nadležni organ primenjujući domaću kolizionu normu; u drugom odluku koju su stranker želele donosi strani sud, pa stranke, pošto nameravaju da odluku upotrebe u domaćoj državi, traže njeno priznanje (i)li izvršenje. Prvi način izigravanja označićemo kao neposredno izigravanje, a drugi, kao posredno izigravanje.


1) Neposredno izigravanje zakona

U ovom slučaju stranka nastoji da povoljan ishod ostvari u domaćoj državi, pred domaćim sudom. Pri tom, ona unapredzna da joj u početnoj situaciji okolnosti nisu naklonjene-norme domaćeg privatnog prava joj ne dozvoljavaju da ostvari ono što želi, tako da mora izdejstvovati primenu stranog privatnog prava. Pošto takođe unapred zna kako glasi domaća koliziona norma, stranka menja činjenicu na kojoj se zasniva tačka vezivanja iz kolizione norme, nakon čega koliziona norma ukazuje na primenu stranog prava koje je za nju povoljno. Na primer, ako domaća koliziona norma predviđa primenu prava države prebivališta, a stranka ima prebivalište u domaćoj zemlji čije joj privatno pravo ne odgovara, neće odmah pokretati postupak pred domaćim sudom. Umesto toga nastojaće da stekne prebivalište u stranoj državi čije joj norme privatnog prava odgovaraju. Tek kada to ostvari, pokrenuće postupak pred domaćim sudom, sudija će primeniti kolizionu normu koja sada vodi primeni stranog prava i rezultatu koji stranka očekuje. Međutim, u celoj operaciji postoji jedna okolnost koja ovu vrstu izigravanja čini neprivlačnom za stranke i zato tako retkom u praksi- da bi izvršila manipulaciju, odnosno promenila pretpostavku vezivanja, stranka najčešće mora da ode u inostranstvo (kako bi tamo stekla, recimo, državljanstvo, prebivalište itd.), a zatim da se vrati u domaću državu i pokrene postupak pred domaćim sudom. Zar joj nije lakše, kada već mora da provede duže vreme u stranoj državi, da tamo odmah pokrene postupak pred sudom i ostvari ono što želi i što je po pravu te države potpuno dopušteno, a zatim da traži priznanje i izvršenje strane odluke u ovoj zemlji? Pored toga, i izgledi stranke da uspe u svojim nastojanjima znatno su veći u postupku priznanja strane odluke pred domaćim sudom nego u redovnom postupku koji bi pred njim tek pokrenula. Iz tog razloga, u praksi je mnogo češći drugi vid izigravanja zakona, koji smo nazvali posrednim.


2) Posredno izigravanje zakona

Kod ovog vida izigravanja zakona, stranka nastoji da odluku, koja je njen konačni cilj, dobije kod stranog suda, a da zatim njeno priznanje i, eventualno, izvršenje zatraži i dobije u domaćoj državi. Da bi to ostvarila, ona mora znati kako glasi strana norma o sudskoj nadležnosti ( kako bi zasnovala nadležnost stranog suda), kako glasi strana koliziona norma (kako bi ishodila primenu željenog merodavnog prava) i, naravno, šta predviđaju odredbe merodavnog prava (kojima je motivisana za preduzimanje čitave operacije). Doduše, u mnogim slučajevima za postizanje rezultata dovoljna je samo manipulacija stranom normom o sudskoj nadležnosti kojom je izvršen „izbor suda“ (forum shopping ) – na primer, ako strano telo predviđa istu tačku vazivanja za zasnivanje nadležnosti i određivanje merodavnog prava ( na primer, forum domicilii – lex domicilii ), ili ako strano pravo predviđa primenu lex fori. U drugim slučajevima, međutim, stranka će pored manipulacije normom o sudskoj nadležnosti, morati da se bavi i tačkom vezivanja iz strane kolizione norme, da menja pretpostavku vezivanja ili samu tačku vezivanja, odnosno da kombinuje forum shopping i fraus legis. Ono što ovoj vrsti izigravanja zakona daje privid regularnosti i zbog čega su izgledi stranke da u svom fraudoloznom poduhvatu uspe veći nego kod neposrednog izigravanja, jeste okolnost da postoji odluka stranog nadležnog organa na čiji će se autoritet stranka pozivati pred domaćim sudom u postupku priznanja ili izvršenja. Pri tom, bez obzira na to da li se radi o odluci stranog upravnog organa ( na primer, u slučaju zaključenja braka, osnivanja društva, a u nekim državama i zasnivanja usvojenja ) ili odluci stranog suda ( na primer, u slučaju razvoda braka ) stranka je već jednim delom uspela u svojim nastojanjima jer već ima u rukama odluku koja je maritorno različita ( i za nju povoljnija ) od one koju bi doneo domaći sud ili drugi nadležni organ primenom domaćeg prava.



4. Sankcija

Sankcionisanjem izigravanja zakona zakonodavac nastoji da stranke onemogući u sprovođenju njihovog fraudoloznog plana i postizanju nameravane koristi. Međutim, s obzirom na to da stranke, bar formalno, postupaju po slovu zakona ( a protivno njegovom duhu ) , pitanje je koje pravne radnje i pravni poslovi koje su one preduzele treba da budu pogođeni sankcijom i u čemu ta sankcija treba da se sastoji? Sankcija za izigravanje zakona je različita u zavisnosti od toga o kom se vidu izigravanja radi – posrednom ili neposrednom.

1) Sankcionisanje neposrednog izigravanja zakona

Kod ovog vida izigravanja zakona sankcija se sastoji u tome što fraudolozna promena neće biti uzeta u obzir i što će sud primeniti redovno merodavno pravo. Na primer, ako je neko lice steklo državljanstvo ili prebivalište u inostranstvu s ciljem izigravanja domaćih propisa, sud će na raspravljanje odnosa primeniti pravo države ranijeg prebivališta ili državljanstva, kao da nikakve promene nije bilo. Pri tom se neće izjašnjavati o punovažnosti novostečenog državljanstva ili prebivališta, budući da on ne može poništavati akte stranog nadležnog organa, odnosno u ime strane države odlučivati ko su njeni državljani ili kome treba izdati dozvolu stalnog boravka. Ono što on može jeste da u konkretnom slučaju te akte ostavi bez dejstva u domaćoj državi. Na druge odnose istog lica za koje je merodavna ista tačka vezivanja a koji nisu bili obuhvaćeni namerom izigravanja, domaći sud može primeniti pravo novog državljanstva ili prebivališta. Na primer, ako je neko lice fraudolozno promenilo državljanstvo kako bi se razvelo pred domaćim sudom i kratko vreme nakon toga umrlo, sud će, kada je reč orazvodu, apstrahovati novo državljanstvo i neće primeniti novi lex nationalis. Međutim, ako fraudolozna promena državljanstva nije učinjena zbog nasleđivanja, sud će prilikom raspravljanja zaovstavštine primeniti pravo države novog državljanstva.
Dakle, kod ovog vida izigravanja zakona dovoljno je otkloniti primenu prava merodavnog nakon fraudoloznog manevra. U pojedinim slučajevima dovoljna je samo konstatacija o tome da odnosno lice nije izgubilo prvobitno prebivalište ili da se stvarno sedište nalazi u domaćoj zemlji. Takva današnja sankcija veoma je udaljena od ranijrg pravila fraus omnia corrumpit ( „prevara sve kvari „ ), motivisanog željom za kažnjavanjem lica koje je pribeglo izigravanju. Osnovni smisao tog pravila – poništiti sve pravne radnje i pravne poslove koje je to lice preduzelo u ostvarivanju fraudoloznog poduhvata – danas se smatra anahronim.

2) Sankcionisanje posrednog izigravanja zakona

Kod ovog vida izigravanja zakona, sankcija se sastoji u uskraćivanju priznanja stranoj odluci na koju se pred domaćim sudom poziva lice koje je pribeglo izigravanju.
Iz kojih razloga se može uskratiti priznanje stranoj odluci? Retki su pravni sistemi koji predviđaju odsustvo izigravanja zakona kao poseban uslov za priznanje stranih odluka. Međutim, odluci koju je stranka fraudolozno ishodila u inostranstvu može biti uskraćeno priznanje s pozivom na druge uslove predviđene domaćim pravom. Tako, prilikom kontrole odluke, sudija će posebno voditi račina o pravolima o indirektnoj nadležnosti ( odnosno o načinu na koji je zasnovana nadležnoststanog suda ), pravu koje je primenjeno i njegovom odnosuprema domaćem pravu ( na koje bi ukazala domaća koliziona norma u slučaju da je bio nadležan domaći sud ), kao i o tome da li je u domaćoj državi između istih stranaka u toku ranije pokrenuta parnica u istoj pravnoj stvari. Naravno, ta vrsta kontrole strane odluke biće izvrešena samo u koliko sudija nije predhodno ustanovio da je ona u suprotnosti sa domaćim javnim poretkom.


5. Izigravanje zakona u našem međunarodnom privatnom pravu

U našem međunarodnom privatnom pravu odredbu o izigravanju zakona sadrže član5. ZRSZ i član 1050. Zakona o pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi. Prema članu 5. ZRSZ „ Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog republičkog zakona ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primene prava Srbije.“ Član 1050 ZPUP predviđa sličnu odredbu, koja je fokusirana na ratione materie
Iz ove formulacije proizilazi da je i kod nas regulisano samo neposredno izigravanje zakona, i to ona situacija kada je u pitanju izigravanje normi domaćeg prava. U našoj doktrini bilo je pokušaja da se član 5. ZRSZ šire protumači, tako kao da se odnosi i na izigravanje stranog prava. Argumentacija je bila da član 5. ZRSZ nigde izričito ne propisuje da se od izigravanja štite isključivo supstancijalne noprme našeg prava, već „pravo R Srbije “, pod kojim treba podrazumevati i domaće kolizione norme. Odatle proizlazi da član 5. osigurava direktno primenu supstancijalnih normi Srbije, dok se ceventualna primena stranih supstacijalnih normi osigurava indirektno, usled neophodnosti zaštite pravilne primene naših kolizionih normi kao sastavnog dela prava Srbije. Iako smo skloni da prihvatimo takvo tumačenje, bilo bi bolje kada bi naš zakon koristio neutralnu formulaciju u kojoj se ne spominje ni domaće ni strano pravo, ili kada bi izričito predviđao da će naši sudovi voditi računa o izigravanju i domaćeg i stranog prava.
Posredno izigravanje zakona u našem zakonodavstvu ne spominje se kao poseban vid izigravanja zakona niti se nalazi na listi uslova od kojih zavisi priznanje stranih odluka. Ipak, to ne znači da je u našem pravu nemoguće sprečiti priznanje stranih odluka do kojih su stranke došle fraudoloznom promenom činjenica, u nameri izigravanja naših normi. Mogućnosti, doduše nisu velike, zbog toga što se prema članu 89. ZRSZ ne može sprovesti značajnija kontrola nadležnosti stranog suda. Jedino sredstvo kojim se u ovoj situaciji može sprečiti izigravanje zakona jesu odredbe ZRSZ ( član 93 ) koje se tiču stranih odluka o ličnom stanju ( statusu ) državljanina Srbije, s obzirom na to da u tom slučaju naš sud u postupku priznanja strane odluke proverava saobraznost stranog prava koje je primenjeno sa domaćim pravom. Za ostale odluke, sud se jedino može pozvati na ustanovu javnog poretka, ako su norme čija je primene izbegnuta toliko važne da čine sastavni deo javnog poretka.


6. Izigravanje zakona u uporednom zakonodavstvu


U sudskoj praksi i doktrini podeljena su mišljenja o potrebi posebnog zakonskog uređenja ustanove izigravanja zakona. Postoje dve shvatanja. Jedno, koje dominira u prvom redu u državama anglo-američkog i germanskog pravnog kruga - ne postoji potreba za njenim posebnim normiranjem, jer je ona obuhvaćena širom ustanovom javnog poretka. Drugo shvatanje - ta potreba postoji, budući da je izigravanje zakona specifična ustanova, čije se posledice ne mogu uvek obuhvatiti ustanovom javnog poretka. Ove razlike odrazile su se i na postupanje nacionalnih zakonodavstava, tako da samo pojedini od njih u svojim zakonskim tekstovima posvećuju posebnu odredbu izigravanju zakona.
Osnovna karakteristika tih odredbi je da sve one regulišu slučajeve neposrednog izigravanja zakona, pri tom određen broj njih ima samo u vidu izigravanje domaćeg prava. Drugi govore u izigravanju zakona uopšte, dozvoljavajući tako prećutno mogućnost sankcionisanja i izigravanja stranih zakona. Neke odredbe predviđaju koje pravo treba primeniti u slučaju da je utvrđeno izigravanje zakona. Prema njačešćem rešenju treba primeniti pravo koje je redovno merodavno, uz apstrahovanje fraudolaznog vezivanja.






LITERATURA

-MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO, opšti deo, drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje, Mirko živković, Maja Stanivuković, 2006
-ZLOUPOTREBA PRAVA I IZIGRAVANJE ZAKONA U MEĐUNARODNOM PRIVATNOM PRAVU, M. živković, G. Knežević, 1996.
-MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO, četvrto izmenjeno i dopunjeno izdanje, Milorad Ročkomanović, 2006
- MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO, Pak, Beograd 1991
- STRANI PRAVNI žIVOT, Institut za uporedno pravo, deo, Vladimir Čolović, Beograd 2009
- МЕЖДУНАРОДНО ЧАСТНО ПРАВО НА НР БЪЛГАРИЯ, Kутиков София
- МЕЖДУНАРОДНО ЧАСТНО ПРАВО , проф. H. Натов, Лекция
- Šema za rješavanje slučajeva u Međunarodnom privatnom pravu, Zlatan Mekšić
- MEĐUNARODNO PRIVATNO PRAVO, K. Sajko. Zagreb, 2005
- Zakoni: ZRSZ, ZPUP, ЗЧРБ, ЗЗБГ
- www.comparativelaw.com
- www. frauslegis.com.
- www.pravokutnik.net