Pravo svojine ne stiče se samim upisom u katastar

by admin Email

Sudske odluke - Građansko pravo - Stvarno pravo - Zemljišnoknjižno pravo

Činjenica što je zemljište u katastru upisano na ime tužioca ne znači da je on i sopstvenik. Pravo svojine ne stiče se samim upisom u katastar koji je služio za evidenciju o zemljištu i objektima na njemu.

Procitaj

Iz obrazloženja:
Presudom Opštinskog suda u Priboju P. br. 806/93 od 9. decembra 1994. godine u stavu I izreke tuženi je obavezan da tužilji preda u državinu deo k. p. br. 717 po kulturi vrt upisane u posedovni list br. 46 KO Batkovići površine 1,60 ari, u merama i granicama bliže opisanim u tom stavu izreke.
Stavom II izreke iste presude odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je tražila da se tuženik obaveže da sa njenog dvorišta, koje se vodi kao k. p. br. 717 upisane u KO Batkovići, ukloni svoju drvenu kačaru.
Stavom III izreke utvrđeno je, da je tuženi Radenko vlasnik kačare koja se nalazi na k. p. br. 717 KO Batkovići i da ima pravo korišćenja zemljišta na kojem je izgrađena pomenuta kačara, kao i zemljišta oko kačare u površini koja služi za redovnu upotrebu tog objekta, dok objekat postoji.
Stavom IV izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tuženog kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik vrta površine 200 m2 u merama i granicama bliže opisanim u stavu I izreke iste presude, kao i zahtev da se tužilja obaveže da mu na ime naknade materijalne štete za srušenu kolibu plati 10.000,00 dinara, a takođe da se obaveže da spoji i presečeni vodovodni kabl ispod stepeništa svoje kuće na kat. parceli br. 717 tako da voda od njene kuće otiče postojećim kablom do česme u dvorištu tuženog.
Stavom V izreke tuženik je obavezan da tužilji na ime naknade troškova parničnog postupka plati iznos od 1.445,00 dinara.
Rešavajući o žalbi tuženika izjavljenoj protiv te presude, Okružni sud u Užicu presudom Gž. br. 339/95 od 22. juna 1995. godine, odbio je žalbu kao neosnovanu i prvostepenu presudu u stavu I i IV potvrdio, dok je istu presudu u stavu III i V izreke ukinuo i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Protiv te presude Okružnog suda u Užicu i to samo dela kojim je prvostepena presuda potvrđena, tuženik je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 386 ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija delimično osnovana.
Naime, iz stanja u spisima i obrazloženja pobijanih presuda proizlazi, da su nižestepeni sudovi zahtev tužilje koji se odnosi na traženu predaju u državinu spornog dela k. p. br. 717 KO Batkovići (vrt) površine 1,60 ari u merama i granicama bliže označenim u izreci I prvostepene presude usvojili, jer su polazeći od činjenice da je sporni deo sastavni deo k. p. br. 717 i da je tu parcelu u deobi poravnanjem zaključenim pred Opštinskim sudom u Priboju P. br. 395/65 od 11. decembra 1965. godine tužiljin suprug sada pok. Milorad, čiji je tužilja isključivi naslednik dobio u svojinu, zaključili, da je tužilja vlasnik i spornog dela te parcele i da joj stoga u smislu čl. 37 Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima pripada i pravo na državinu tog dela, pa je stoga tužbeni zahtev usvojen.
Tako pravno stanovište sudova i po nalaženju Vrhovnog suda osnovano se revizijom pobija kao nepouzdano i na pogrešnoj primeni materijalnog prava zasnovano.
Pre svega, sasvim je nejasno i nerazumljivo na osnovu čega je Opštinski sud utvrdio da sporni deo koji stranke označavaju kao ,,vrt‘‘ pripada k. p. br. 717 koja se prema podacima popisnog katastra u vreme izvršene deobe vodila kao k. p. br. 24/28 i da je prema tome bila predmet deobe, kad u spisima predmeta nema dokaza da je veštak geometar u tom smislu izvršio identifikaciju niti se o toj okolnosti na raspravi održanoj 9. decembra 1994. godine kada je saslušan izjašnjavao.
Osim toga, ako je tačan navod tuženog da je sporni deo k. p. br. 717 (vrt) od izvršene deobe držao i koristio, da je na istom pre 15 godina (voćnjak) onda je kod takvog stanja stvari prvostepeni sud bio dužan da bez sumnje raspravi i razjasni da li je to tužilji i njenom sada pok. suprugu, koji je umro 1975. godine bilo poznato i zbog čega je tužilja pristala da tuženik sporni deo pretvori u voćnjak ako mu je navodno taj deo dala na privremeno korišćenje i radi zasejavanja povrtarskih kultura, te zbog čega nije još tada zatražila da joj tuženi sporno zemljište preda u državinu. Pored toga, Opštinski sud nije raspravio i u svojoj odluci obrazložio od kakvog je značaja za odluku o tom tužbenom zahtevu činjenica što između spornog zemljišta i susednog dela tužiljine parcele postoji ,,međnik‘‘, što u svakom iskazu potvrđuje i saslušani svedok Milojica i kada je isti postavljen, jer ta okolnost za razjašnjenje činjenice da li je između te dve parcele -- vrta uspostavljena katastarska međa nije bez značaja. Stoji činjenica da se sporno zemljište od 1971. godine vodi kao k. p. br. 717 i da je u katastru upisano kao posed tužilje Darinke. Međutim, ta okolnost nije od presudnog značaja za zaključak suda o pravu svojine tužilje na tom delu parcele, jer se svojina na nepokretnosti u smislu odredbe člana 20 označenog Zakona o svojini ne stiče samim upisom u katastar koji je u tom momentu služio samo za evidenciju o zemljištu i objektima na njemu.
S obzirom na to da su zbog pogrešne primene materijalnog prava sve te odlučne okolnosti ostale neutvrđene i nedovoljno razjašnjene, to se osnovano revizijom ukazuje da su obe presude u tom delu zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 354, stav 2, tačka 13 ZPP, a što predstavlja nedostatak i razlog za njihovo ukidanje.
Revizijom se takođe osnovano ukazuje da su pobijane presude zahvaćene istom bitnom povredom i u delu koji se odnosi na odluku o spajanju presečenog vodovodnog kabla, odnosno činidbu tužilje. Naime, ako je među strankama nesporna činjenica da je tužilja presekla vodovodni kabl i da zbog toga od 1993. godine voda više ne otiče prema tuženikovoj česmi, koja se nalazi u njegovom dvorištu, onda je dužnost prvostepenog suda bila da kao prethodno pitanje raspravi po kom osnovu se tuženi dovođenjem vode od šahta koji se nalazi ispod stepeništa tužiljine kuće do svoje česme koristio do 1993. godine ako u izgradnji vodovoda sa ostalim građanima i tužiljom nije učestvovao, i ako pravo korišćenja vode na taj način prema usmenom postignutom dogovoru sa tužiljom nije stekao. Ovo tim pre, jer iz spisa predmeta proizlazi da je sporni kabl svojim sredstvima kupio, isti postavio i da mu je pravo korišćenja vode preko creva tužilja dozvolila kao naknadu za pruženo pomaganje u radu pri dovođenju vode do njenog dvorišta.
Na osnovu iznetih razloga Vrhovni sud je primenom čl. 394, stav 1 i čl. 395, stav 2 ZPP obe pobijane presude u odnosu na odluku o pravu tužilje na predaju spornog dela k. p. br. 717 u državinu i tuženog na svojinu tog dela parcele, kao i u odnosu na odluku o obavezi tužilje da spoji presečeno vodovodno crevo ispod stepeništa svoje kuće ukinuo i predmet vratio na ponovno suđenje. U ponovnom postupku prvostepeni sud će pošto u smislu iznetog postupi i radi pravilne primene materijalnog prava raspravi sve odlučne okolnosti, imajući pri tom u vidu i činjenicu da se tuženi Radenko kod utvrđivanja prava svojine na spornom delu k. p. br. 717 KO Batkovići pozvao i na sticanje svojine održajem, o tužbenim zahtevima stranaka ponovo odlučiti.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. br. 6230/96 od 18. marta 1997. godine)
Izvor: Anali Pravnog fakulteta u Beogradu