prof. dr Vesna Rakić - Vodinelić

Danas 16. decembra 2010. godine navršava se godinu dana od prvog objavljivanja spiskova reizabranih (ili, ako se tako više voli: na opštem izboru izabranih) starih-novih sudija i tužilaca.

Brojne kontroverze i političke trzavice pratile su aktere ovog procesa. Nije jednostavno izdvojiti ključne odlučujuće činjenice koje su dovele do toga da reformski proces (započet donošenjem Ustava iz 2006. godine, potom brojnih pravosudnih organizacionih zakona, nastavljen reizborom koji je izvršio Visoki savet sudstva, prvim izborom Narodne skupštine, osporavan u javnosti, pa i u odluci Ustavnog suda, oštro kritikovan u izveštaju Evropske komisije), rezultira potpunim neuspehom, sa svih pravno relevantnih stanovišta.

Full story »

prof. dr Vesna Rakić - Vodinelić
dekanica Pravnog fakulteta Univerziteta Union u Beogradu

Novo sudstvo u najnovijoj Srbiji – kolektivni lik i dela Vrhovnog saveta sudstva
Normativni portret

Visoki savet sudstva je ustanovljen Ustavom Srbije iz 2006. godine (čl. 153). Sastoji se od ukupno 11 članova: 3 po položaju (predsednik Vrhovnog kasacionog suda, ministar pravde i predsednik Odbora za pravosuđe Narodne skupštine) i 8 izbornih članova. Među izbornim članovima 6 su sudije, 1 advokat i 1 profesor pravnog fakulteta (čl. 153 ustava i čl. 5 Zakona o Visokom savetu sudstva).

Full story »

Odlomak iz knjige „Promene građanskog parničnog zakonodavstva u Srbiji“ prof. dr Vesne Rakić -Vodinelić

• Zakoni u građanskom parničnom postupku u devetnaestovekovnoj Srbiji

Paralelno sa začecima moderne pravosudne organizacije u Srbiji, koji su se odvijali sredinom XIX veka, donose se prvi zakonici o građanskim sudskim postupcima. Najvažniji istorijski izvori u oblasti građanskog sudskog postupka su bili: Građanski sudski postupak od 21. oktobra 1853. godine, Građanski sudski postupak od 12. februara 1860. godine i Građanski sudski postupak (Zakonik o postupku sudskom u građanskim parnicama) od 20. februara 1865. godine koji je primenjivan sve do 1929. godine, kada je donesen odgovarajući jugoslovenski zakon.

Full story »

Rhetorike techne – veština besedništva i javni nastup,prof. dr Sima Avramović

Retorike techne – veština besedništva i javni nastup predstavlja plod dugogodišnjeg istraživanja i praktičnog rada u oblasti pedagogije besedništva, koje je autor ostvarivao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu u okviru Centra za besedništvo Institutio oratoria, kroz predavanja predmeta Retorika, kao i tokom organizovanja i priprema petnaestak generacija studenata za takmičenje u besedništvu. Više informacija, kao i izvode iz knjige možete naći ovde.
„Ako želiš da dete živi sa bogovima, podučavaj ga filozofiji, a ako želiš da živi sa ljudima, podučavaj ga retorici“ (Sokratov učenik Antisten, fragm. 173)

prof. dr Sima Avramović
redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Qualis homo, talis oratio
(Kakav čovek, takav govor)
Ciceron
Šta je važnije u trojstvu besednik, beseda, auditorijum? Iskazano je mnogo različitih mišljenja o tom pitanju. Najčešće su se na prvom mestu smenjivali besednik i sama beseda. Ali, i kada se daje prevaga jednom ili drugom, na kraju se svi slože u tome da samo skladno jedinstvo sva tri elementa garantuje potpuni uspeh. Pa ipak, zar se druga dva ne izvode iz prvog? Nije li besednik taj koji treba i da sačini besedu, kao i da analizira i pridobije slušaoce? Naravno, u današnje doba ima i drugih mogućnosti: govor koji će neko drugi sastaviti o bilo kojoj temi se može kupiti za male pare preko Interneta. Sve je više i onih koji imaju privilegiju da sastavljanje svog govora povere profesionalcu za odnose sa javnošću («svom» PR-u), licu zaduženom u stranci za pisanjem govora, potčinjenom službeniku u ministarstvu ili drugoj ustanovi, licu koje se vlasniku firme učini sposobnim da to uradi umesto njega, itd. Oni će za svoje naredbodavce završiti i drugi deo posla – analiziraće auditorijum i prilagoditi tekst govora tim zahtevima. Samo je još potrebno da govornik ne upropasti taj veliki napor anonimnih saradnika. I tu nastaje problem. Kada stane za govornicu, besednik ostaje sam, sa svojim papirima ili bez njih, ukoliko je napisani govor naučio napamet. Dakle, čak i ukoliko neko drugi sačini savršen govor, vodeći računa o auditorijumu i svim drugim značajnim elementima, na kraju sve ipak zavisi od sposobnosti besednika da izloži besedu i od njegove spretnosti da se prilagodi specifičnim, često nepredvidivim uslovima u kojima se govori. A kada govornik nema ekipu koja bi za njega uradila prethodni posao, što je ipak najčešći slučaj, zaista sve zavisi od njega – besednika, njegove ličnosti, njegovih osobina i sposobnosti. Qualis homo, talis oratio! „Kakav čoek, tako i zbori“, kaže i stara srpska poslovica.

prof. dr Sima Avramović
redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Govori samo o onome što ti je jasno, inače ćuti
Tolstoj

Svaka beseda se sastoji iz dve osnovne komponente: logičke i estetske, odnosno sadržine i forme ili, još jasnije, od onoga „šta se govori” i onoga „kako se govori”. U raznim vremenima, s obzirom na raznovrsne okolnosti, prednost se često davala jednoj ili drugoj komponenti. Celokupna istorija retorike u stvari predstavlja sukob dva shvatanja o osnovnim odlikama besede, a u zavisnosti od stava prema tom pitanju retorika se proglašava za nesamostalnu nauku ili, pak, nauku nad naukama.
Logos ili pathos? Zavisno od toga čemu se daje prednost, u osnovi su se razlikovala dva glavna pristupa: ako je estetski i osećajni momenat primaran, tj. ako je osnovna funkcija govora da izazove emotivnu reakciju kod slušalaca i da ih nagovori, onda retorika – kao kod sofista – predstavlja prost skup formalizovanih pravila i tehničkih saveta koji podučavaju veštini oblikovanja besede. Ukoliko se, pak, prednost daje logičkoj vrednosti besede, njenoj sadržini, ako ona treba da kod slušalaca proizvede intelektualnu reakciju i da ih uveri – kao kod Aristotela – onda je retorika mnogo više od zbirke praktičnih uputstava: ona je teorija koja ustanovljava opšte principe na kojima se zasniva besedništvo i koja u sebe upija niz drugih nauka. Čini se da je Ciceron prvi besednik koji je u praksi uspevao da pomiri zavodljivu formu i spoljašne efekte govora sa njegovim unutrašnjim elementima i logičkim sadržajem, a za to se zalagao i na teorijskom planu.
Kako danas treba da izgleda dobra beseda, koja može presudno da utiče na raspoloženje ljudi, da menja njihova dotadašnja shvatanja, da ih pokreće na akciju, da usmerava istoriju? Čemu treba dati prednost – sadržini (poruci) besede ili njenoj formi?