Uz savet šefice da uvek ima šta da se radi i da ako ona i njene koleginice ne znaju šta, ona će ih uposliti, službenica strane banke svakodnevno ostaje nekoliko sati duže za šalterom. Naknadu za prekovremeni rad, naravno, ne prima. Prema rečima Svetlane Vukomanović, izvršnog direktora Centra za demokratiju, ovo je najčešći oblik nepoštovanja prava zaposlenih, a ovakvim slučajevima gotovo je nemoguće pomoći, jer uplašeni radnici ne žele javno da govore o svojoj muci. U konkretnom slučaju, službenica se požalila kadrovskoj službi banke, ali je umesto pomoći dobila grdnju šefice.

Follow up:

– To je novi vid eksploatacije zaposlenih u Srbiji. Ispostavilo se da velike i bogate firme imaju timove advokata koji, umesto da štite radnike svakodnevno traže rupe u zakonu, kako bi na legalan način obezvređivali radnička prava. Inspektori rada su nam na terenu vrlo često govorili da ne mogu da veruju koliko su poslodavci postali kreativni u kršenju zakona – istakla je Vukomanovićeva.

A kako traženje rupa u zakonu izgleda u praksi na svojoj koži osetili su radnici somborske uljare „Sunce”, koja je u vlasništvu kontroverznog biznismena Predraga Rankovića Peconija. Krajem prošle godine svakog jutra ustajali su u pet kako bi u vršački „Vital” stigli do osam sati, a s posla se vraćali kasno uveče. Bez obzira na to što su radnici dnevno do posla i nazad prelazili oko 100 kilometara i radili dvokratno radno vreme, po slovu zakona, njihovom gazdi nije moglo ništa da se prigovori. Peconija je čuvala tačka jedan člana 173. Zakona o radu gde se navodi da „zaposleni može da bude premešten u drugo mesto rada ako je delatnost poslodavca takve prirode da se rad obavlja van sedišta, odnosno njegovog organizacionog dela”. U tački dva predviđena je mogućnost za premeštaj ukoliko je udaljenost od mesta u kome je zaposlen manja od 50 kilometara. Pri tom se misli na geografsku udaljenost. Jer se do jednog mesta može stići različitim, i dužim i kraćim putevima.

Ovo nije jedini član Zakona o radu pod čijim se okriljem mogu osporiti radnička prava. Miroslav Cvejić, član Sindikata železničara Srbije i bivši član Upravnog odbora JP „železnice Srbije”, pre nekoliko godina dobio je otkaz kada je javnost upozorio da su vagoni, takozvane šveđanke, kupljeni protivzakonito i bez tendera. U međuvremenu, Cvejić se obraćao i inspekcijama i sudovima i isticao da je bez posla ostao protivno članu 126. Pojedinačnog kolektivnog ugovora, ali nije dobio nazad radnu knjižicu. Strogo pravno gledano, ipak se može naći opravdanje za uručivanje otkaza Cvejiću jer se ogrešio o član 179. Zakona o radu. Uprošćeno, i zbog tračarenja, odnosno „iznošenja prljavog veša iz kuće” može da se ostane bez radne knjižice. Pauza za kafu na kojoj dve koleginice, dok prstom ubadaju želje u šolju, a jezicima „raspale” po poslovnoj politici firme, mogu da budu nepromišljeni potezi koji će i jednoj i drugoj zapečatiti karijeru. Jer, u članu 179, postoji zakonski osnov uz čiju pomoć poslodavci mogu „na mala vrata” da proguraju i ovakve odredbe. Zaposlenom može da se otkaže ugovor o radu iz tri razloga, piše u ovom članu. To su radna sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca. To znači da takvi ugovori nisu protivzakoniti i da se jasno vezuju za član 179. i ono što potpada pod odrednicu „ponašanje zaposlenog”.

U Centru za demokratiju upozoravaju i da je rad na crno, bez obzira na sve mere koje država preuzima i dalje raširen.

– Od severa ka jugu broj neprijavljenih radnika raste. Tako je u Vojvodini najmanje onih koji su uhlebljenje našli u sivoj zoni, dok ih je najviše na jugu Srbije. Što se ostalih radničkih nevolja tiče, situacija je manje više ujednačena. Sve što je problem u jednom gradu, muči zaposlene i u nekoj drugoj opštini u Srbiji. Na primer, masovno uskraćuje radnicima pravo na godišnji odmor i to tako što poslodavac od zaposlenih zahteva da potpišu da se odriču ovog prava – kazala je Svetlana Vukomanović.

Kako kaže, za 18 meseci njihovi istraživači obišli su deset gradova, a osnovni cilj je da se zaposleni i oni koji su mimo zakona izgubili posao podstaknu da otvoreno govore o kršenju prava iz oblasti radnih odnosa. Od prispelih svedočenja u Centar za demokratiju 70 odsto poslale su žene, a najhrabriji bili su i najobrazovaniji. Tako je 44 odsto žalbi stiglo sa adresa fakultetski obrazovanih. Ohrabrujuće je i to što je čak 65 odsto osoba koje su poslale svoja svedočenja želelo da ih potpiše imenom i prezimenom.

– Ipak, reč je o radnicima koji su promenili preduzeće ili izgubili posao. Činjenica je da u Srbiji radnici u dovoljnoj meri nisu upoznati sa svojim pravima kao i da samo mali broj njih uspeva da se zaštiti sudskim putem. Uglavnom, problem i nastaje kad se dođe do sudnice. Građani nisu imali zamerke na rad inspektora, ali su se žalili na iskustva sa pravosudnim sistemom. Radnički sporovi trebalo bi da traju do šest meseci. Nažalost, po sudskim fiokama ovi predmeti tavore godinama.

B. Pavićević – A. Nikolić
Izvor: Politika