Svedočanstva o neprijavljenim radnicima, šikaniranju na poslu, izdavanju umrlica svakome ko pređe pedesetu, otpuštanju žena koje ostanu u drugom stanju, nezakonitom davanju otkaza predstavljaju knjigu utisaka o sumraku radničkih prava u srpskoj tranziciji koja se žanrovski može svrstati u horor komediju. Poslodavci, naime, umiru od smeha, a zaposleni, to su oni srećnici koji su uopšte dobili posao, umiru od straha da ga ne izgube.

Follow up:

Ako su tajkuni, ili ugledni biznismeni, po prirodi stvari, pogodni za pregovaranje taman kao Džon Goti, kome zasuze oči kad ga njegovi momci smaraju da im uplaćuje staž, topli obrok, regres i markicu za prevoz, velika akcionarska društva i strane kompanije postigle su zadivljujuću veštinu da korporativnim novogovorom uvere službenike kako je vrhunac životne radosti kad taj isti život preseliš u kompaniju, bez dodatka za prekovremeni rad. Ti kažeš: „Dolazim ranom zorom i odlazim pre ponoći”, a oni ti odgovaraju: „Nemaš stratešku viziju, nisi lojalan kompaniji i hoćeš odmah pare”.

Ako solidno plaćeni menadžer srednje kategorije u pregovorima sa agentima za ljudske resurse multinacionalne korporacije počne da muca svojim rečima, kako da tek svoja prava glasno zatraže radnice za razbojem u Brusu, kojima romantični direktor konfekcije ne dozvoljava da idu u toalet jer valjda mogu da se stisnu 12 sati pored razboja. Nažalost, ne postoji SOS telefon inspekcije rada, jer bio bi zatrpan pozivima, kao hitna pomoć prošle nedelje. Jedna žena je polagala psiho-test za rad na pumpi, pa je otkrila da je kandidat za Mensu, ali ne i dovoljno pametna da toči benzin. Prevalila je tridesetu i mali šeik iz provincije joj je preporučio da zatraži penziju.

U sindikalnim centralama, organizacijama nešto manje uticajnim od udruženja za zaštitu biosfere, svedoče da se po privatnim firmama sindikalne podružnice osnivaju u najvećoj tajnosti i tek onda, kad dobiju konture tajnog društva, prijavljuju direktoru. Onda, po pravilu, direktor kupi sindikat i knjiži ga kao potrošni materijal, pa se zaposleni u ovakvom sistemu osećaju jednako zaštićeno kao Jozef K. koga odvode u poslednju šetnju.

Radnik obezbeđenja priča mi da čuva jednu beogradsku banku 260 radnih sati mesečno za 19.000 dinara. Prema srpskom tranzicionom kalendaru, njegov mesec ima 32,5 dana, ako bi imao osmočasovno radno vreme. Ipak, ne sme da se žali gazdi firme što su njegova prava iz radnog odnosa identična Kunta Kinteu koji s vlasnikom plantaže pregovara o slobodnom vikendu bez lanaca.

Politika prema zaposlenima jednog od junaka srpskog divljeg kapitalizma, onog što je prvobitni kapital akumulirao u Surčinu, već je ušla u legendu. On svoje radnike bez problema iz jedne fabrike premešta u drugu, pedesetak kilometara dalje, tek da im prenese poruku da je bolje da sami daju otkaz, nego da ih lično on otpušta, što osim duhovnog može da izazove i fizički bol. Postoje i oni sofisticirani, zovu ih japiji, koji vam sastave takav ugovor o radu da shvatite kako ste se svojim potpisom dobrovoljno učlanili u kastu modernog roblja koje, za utehu, ipak spava kod kuće.

Mogu li Srbi makar da olabave svoje okove? Posle 5. oktobra, šansa je propuštena jer je država činila sve da zaštiti interese krupnog kapitala koji je finansirao političke partije. U tom sistemu spojenih sudova politike i velike love, interesi zaposlenih su iscurili u kanalizaciju neoliberalizma, a svaki radnički bunt bio je nemoguć.

Početak rada nove vlade je nova prilika da radna snaga izvrši pritisak na vladajuću koaliciju i ubedi ih da se u Evropu ne putuje sa uverenjem da briselsko carstvo još živi u epohi Čarlsa Dikensa. Francuzi su, recimo, hteli da zapale Pariz i Sarkozija pretvore u vešalicu, a Karlu Bruni u Mariju Antoanetu kada je nameravao da produži sedmočasovno radno vreme i, kao drug Marks, predloži podanicima osam sati rada.

živahni Krkobabić je živi dokaz kako jedna marginalna stranka može da oživi penzionere, a to što socijalno odgovorni Tadić zvižduće „Internacionalu” i kada Papandreu nije prisutan, ne govori toliko o njegovom muzičkom ukusu, već svesti da je sazrelo vreme za novi pakt između države i radnika i stvaranja društva u kojem se možda neće umirati od sreće kao u Danskoj, ali će se barem pristojnije živeti.
Aleksandar Apostolovski

Izvor: Politika