Izdvojeno mišljenje Olivere Vučić u predmetu VIIIU-413/2012

by admin Email

Olivera Vučić, prof. drPrihvatajući odluku Ustavnog suda kojom se utvrđuje da u postupku odlučivanja o prigovorima podnosilaca žalbi nije oborena pretpostavka da podnosioci ispunjavaju uslove za izbor na stalnu sudijsku funkciju, poništavaju odluke Visokog saveta sudstva koje su u tom postupku donete i nalaže Visokom savetu sudstva da, u roku od 60 dana od dana prijema ove odluke, izvrši izbor podnosilaca žalbi u skladu sa članom 30. Pravila za primenu Odluke o utvrđivanju kriterijuma i merila za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti i za postupak preispitivanja odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti („Službeni glasnik RS”, br. 35/11 i 90/11), ovom prilikom izdvajam mišljenje u odnosu na neke delove obrazloženja, jer ih, iz više ozbiljnih razloga, smatram neprihvatljivim. Preciznosti radi, ističem da se ovo izdvojeno mišljenje suštinski odnosi na prvu odluku Ustavnog suda (VIIIU-534/2011. donetu na sednici Ustavnog suda od 11. jula 2012. godine), kojom je usvojena „prva grupa” žalbi neizabranih sudija, jer je u njoj sadržano izvorno i celovito obrazloženje ovakve odluke Suda.

Dve su stvari ključne za moje neslaganje sa obrazloženjem sadržanim u ovoj odluci Ustavnog suda.

Prva se odnosi na argumentaciju vezanu za sastav Visokog saveta sudstva, koja je, po mome razumevanju stvari, i ključno uporište ovog obrazloženja i fundamentalni razlog za izloženu sadržinu izreke ove odluke, a druga na posledice istih tih konstatacija vezanih za sastav Visokog saveta sudstva, koje se, opet, po mome sudu, pravno potpuno pogrešno i neodrživo nepravedno odnose samo na odluke koje je donosio Visoki savet sudstva u odnosu na neizabrane sudije, a ne na sve odluke ovoga organa, dakle i na one kojima je izvršio izbor sudija, i to, logično, kako svojim prvim izbornim radnjama, tako i ovim potonjim, kojima je usvajao podnete prigovore prvobitno neizabranih sudija.

Kako sam uporno i pomalo već zamorno za sebe, moje kolege u Sudu i stručnu i opštu javnost, izdvajala proteklih godina mišljenja u odnosu na bezmalo sve odluke Ustavnog suda donošene po pitanjima „reforme pravosuđa”, i tako, prirodno, mnogo toga u vezi sa samom ovom reformom i postupanjem Ustavnog suda u vezi sa spornim pravnim pitanjima koje je njen pravni osnov i samo sprovođenje otvaralo, već napisala, ovom prilikom izreći ću samo suštinu moga protivljenja, bez ponavljanja opsežne argumentacije. Ili, drugim rečima, kako je „sve već rečeno” u mome odnosu sa Ustavnim sudom u pogledu odluka donetih po pitanjima pravosudne reforme, i to u nekoliko navrata, suština ovog izdvojenog mišljenja je u upućivanju jednog prostog pitanja Ustavnom sudu, a to je – zašto Ustavni sud nije posegnuo za ovom argumentacijom pre više od dve godine kada se pitanje sastava Visokog saveta sudstva postavljalo u svakom podnesku neizabranih sudija i kada je stručna i naučna javnost o tom pitanju jasno izrekla svoj sud? Još jednostavnije, sada ponuđenu argumentaciju o značaju manjkavog sastava Visokog saveta sudstva i posledice koje usled te činjenice nastupaju, ja ne vidim suštinski različitom od one koja je bila moguća, po meni i jedino moguća – iz razloga što je bila saglasna Ustavu, u vreme prvog izjašnjavanja Ustavnog suda o suštinski istoj spornoj stvari. Da podsetim: u svojoj odluci VIIIU-102/2010. („Službeni glasnik RS”, broj 41/10), Ustavni sud je ceneći navode žalbe Zorana Saveljića o sastavu Visokog saveta sudstva koji je odlučivao u postupku izbora, a u kojima je istaknuto „da je Visoki savet sudstva konstituisan 6. aprila 2009. godine u nepotpunom sastavu, bez tri člana – advokata, profesora pravnog fakulteta i jednog sudije, da se organ čije postojanje predviđa Ustav može konstituisati u nepotpunom sastavu samo ako je takva mogućnost predviđena zakonom na nesumnjiv i izričit način i da Ustavni zakon i Zakon o Visokom savetu sudstva ne sadrže odredbu koja bi omogućavala konstituisanje Visokog saveta sudstva u nepotpunom sastavu”, Ustavni sud je, dakle, na ove navode, izložio svoj stav na sledeći način: „Ustavni sud smatra da se legitimnost rada jednog državnog organa kao što je Visoki savet sudstva, pored ostalog, ostvaruje njegovim konstituisanjem u punom sastavu. Međutim, različite okolnosti mogu uticati na to da pojedini članovi koji ulaze u sastav državnog organa ne budu izabrani u rokovima predviđenim Ustavnim zakonom i zakonom, što se dogodilo i prilikom izbora izbornih članova prvog sastava Visokog saveta sudstva”. I sve tako i pored notornih i neumoljivih činjenica, da Visoki savet sudstva, kao i svaki drugi državni organ, postoji samo kada su njegov izbor i sastav u skladu sa Ustavom (član 153. st. 2, 3. i 4. Ustava RS), i odgovarajućim zakonom (član 17. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva po kome Visoki savet sudstva donosi odluke „većinom glasova svih članova”), odnosno da je sastav Visokog saveta sudstva u skladu sa Ustavom jedino i samo ako ga čini 11 članova, a nikako manje, i nezavisno od činjenice koliko članova nedostaje od Ustavom utvrđenog broja i šta je razlog njihovom izostajanju. Ponoviću i ovom prilikom ono što sam i tada isticala protiveći se ovakvom stavu Ustavnog suda. Ustavni sud je tada morao izreći, samo i jedino, sud da tadašnji Visoki savet sudstva nije ni konstituisan i tim izricanjem izreći sud samoj pravosudnoj reformi i preseći spiralu koja je nastala u daljem radu delatnika pravosudne reforme kojom je činjenjem na izvršenju jednog nauma „pročišćenja” sudstva u Republici Srbiji prekršen Ustav Republike Srbije, podvlašćen i unižen Ustavni sud i prekršena ljudska prava sudija čije su se profesionalne sudbine našle delatnicima ove reforme pod rukom. Na kraju, za neke, možda i na početku, idejni tvorci i izvršioci ove pravosudne reforme poslali su jasnu i nedvosmislenu poruku međunarodnoj zajednici, Evropi i Evropskoj uniji, kako se to sa pravosuđem može u državi Srbiji, ili, bolje, šta se sve pravosuđu i sudijama i tužiocima može, i šta se sve, u vezi sa sudstvom i tužilaštvom, u suštini sa vladavinom prava i ljudskim pravima, čini u jednoj evropskoj državi koja teži članstvu u toj zajednici. U odnosu na pomenutu odluku izdvojila sam mišljenje, objavljeno u istom broju „Službenog glasnika RS”, u kome sam detaljno obrazložila svoje protivljenje ovakvom stavu Ustavnog suda i pokušala da obrazloženje svog oprečnog stava zasnujem na poznatim argumentima koje pružaju nauka i struka. Zato ovoga puta te argumente neću ponavljati. Ostaje samo da istaknem da je Ustavni sud u svome postupanju još te 2010. godine prednost dao legitimitetu nad legalitetom, da se preobratio u presuditelja koji svoje odluke donosi zarad procene celishodnosti, a ne zarad ocene sapravnosti – ustavnosti i zakonitosti, i da se na taj način ogrešio o svoju Ustavom utvrđenu prirodu, o svoj Ustavom uspostavljeni smisao postojanja, dakle o sam Ustav koji predstavlja merilo za sudovanje i koji treba, u svojstvu zaštitnika i čuvara, da štiti i čijem očuvanju treba da služi. Koliko se ogrešio o Ustav Ustavni sud se jednako ogrešio i o njime ujemčena ljudska prava, jer je podvlašćujući pravo interesu izvanpravne prirode, podvlastio ljudska prava interesu države (!?!) i, u ovom slučaju, uspeha njenog poduhvata – reforme pravosuđa. Iako tačna sa aspekta navoda i ocene nastalih činjenica, ova sadašnja opsežna analiza razloga manjkavog sastava Visokog saveta sudstva samo pokazuje koliko je Ustavni sud ignorisao ranije postojeće činjenice koje se nisu mogle ni smele ignorisati. Ova nedopustivo zakasnela revnost u brizi za pravno perfektnim sastavom organa koji donosi tako važne odluke kakve donosi Visoki savet sudstva, samo osvetljava meru ranije „neosetljivosti” Ustavnog suda za problem u suštini istovrsnog sadržaja i značaja. Analiza koju je sada, (konačno i opravdano), preduzeo Ustavni sud, treba da dokaže da su novonastale manjkavosti vezane za sastav Visokog saveta sudstva sada drugačije prirode od onih prethodnih, da su izazvane različitim razlozima i da su stoga nepremostive sa stanovišta valjanosti, dok su, one prethodeće, kod prvog sastava Visokog saveta sudstva, bile premostive, jer su bile, kako je to Ustavni sud tada „ustvrdio”, legitimne. Možda neskromno, ali ja vidim sadašnje objašnjenje Ustavnog suda sadržano u obrazloženju ove odluke upravo u pravcu okretanja mome ranije izrečenom stavu, koji se, za razliku od stava Ustavnog suda nije menjao. Tako, iz razloga što Ustavni sud ističe sledeće: „imajući u vidu prethodno navedene odredbe Ustava, zakona (onih istih, koje su važile i u vreme donošenja prvobitne ocene o ustavnosti krnjeg sastava Visokog saveta sudstva – člana 153. Ustava i člana 17. stav 1. Zakona o Visokom savetu sudstva, primedba O. V.), i podzakonskih akata Ustavni sud konstatuje da, prema prirodi svojih nadležnosti i ovlašćenja, Visoki savet sudstva ima svojstvo svojevrsnog „suda” (tribunala), jer neposredno odlučuje o pravima i obavezama sudija (njihovom statusu i položaju), te da stoga njegove odluke i postupak u kome se one donose podležu zahtevima pravičnog suđenja. Stoga Ustavni sud nalazi da je za odlučivanje o podnetim žalbama od značaja i odredba člana 32. stav 1. Ustava kojom se svakome jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega”. Kako je moguće iste akte u kojima su sadržane istovetne norme drugačije razumeti i tumačiti u istoj pravnoj stvari? Kako je moguće da takvom postupanju pribegne Ustavni sud? Šta je to sledeće što će Ustavni sud oceniti kao moguće i valjano postupanje, kasnije se možda i predomisliti, ali nastale posledice više neće biti u mogućnosti da izmeni? Kako će Ustavni sud čuvati svoj ugled sveopšteg kontrolora od poverenja, čiji se sud ne proverava, ako sebi dopusti da propusti ono što se nikako ne bi smelo? Zato iznova postavljam jednostavno pitanje: zar raniji sastav Visokog saveta sudstva nije „prema prirodi svojih nadležnosti i ovlašćenja” ... imao „svojstvo svojevrsnog suda (tribunala)”, i zar nije i taj sastav Visokog saveta sudstva „neposredno odlučivao o pravima i obavezama sudija (njihovom statusu i položaju” (!?!), i zar nisu i njegove odluke i postupak u kome su one donošene podlegale „zahtevima pravičnog suđenja”? Zar je u ranijem postupanju Visoki savet sudstva bio oslobođen obaveze da svakome svojim radom obezbedi ujemčeno pravo da „nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama...”? Šta je bio izvor oslobađanja od te ustavne i civilizacijske obaveze, ko je bio vlastan da takvo oslobađanje dozvoli ili omogući, i, na kraju, ko su bili članovi tog sastava Visokog saveta sudstva, budući svi pravnici po obrazovanju, koji su na takvo oslobađanje pristali? Kako je tada poštovan Ustav Republike Srbije i Zakon o Visokom savetu sudstva i koja je sudbina pojedinaca koji su vršeći te svoje funkcije na prikazani način „poštovali” važeći Ustav i pomenuti Zakon, budući, opet, da su bili vrsni poznavaoci prava, pa tako, za očekivati je, i Ustava i važećih zakona?

Druga, po mojoj oceni, ključna stvar koja je, kako sam na početku istakla, sadržana u obrazloženju ove odluke i sa kojom se ne mogu složiti, odnosi se na posledice koje iznete konstatacije i tvrdnje Ustavnog suda proizvode. Ako se složimo sa naknadno stečenim uverenjem Ustavnog suda, koje je preraslo u suštinski stav Suda o datoj spornoj pravnoj stvari, posledice koga su donete odluke ovakve sadržine, i koji se odnosi na manjkavost sastava Visokog saveta sudstva i s tim u vezi manjkavost procedura donošenja odluka, neumitno se nameće pitanje kako je moguće smatrati valjanim donete odluke kojima su prigovori usvajani? Jednako pitanje sam postavljala i kod ocene odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva. Možda je ipak potrebno da ovo svoje pitanje temeljnije obrazložim. Radi se o sledećem. Nepotpuni sastav Visokog saveta sudstva (prvi sastav), koji je svojim odlučivanjem i tako donetim odlukama imao za posledicu izbor određenog broja sudija, kao i neizbor svih ovih sudija koje su se pred Ustavnim sudom pojavile kao podnosioci žalbi protiv odluka Visokog saveta sudstva u stalnom sastavu (donetih u postupku u kome je odlučivano o njihovim prigovorima podnetim protiv odluka prvog sastava Visokog saveta sudstva), po mojoj oceni morao se odraziti jednako na sve odluke koje je doneo ovaj organ. Morao je proizvesti istu posledicu. Dakle, manjkavost sastava, neustavno sačinjenog organa, morala je biti osnov za jednaku ocenu valjanosti kako „pozitivnih”, tako i „negativnih” odluka koje je ovaj organ doneo. Neustavnost vezana za sastav jednog organa koji je utvrđen ustavom, ne može se različito vrednovati s obzirom na sadržinu odluka koju taj organ donosi, preciznije, ne mogu odluke jedne sadržine opstajati, a druge biti obesnažene. Sve te odluke doneo je organ istog (manjkavog) sastava i po istoj (manjkavoj) proceduri. Još jednostavnije, sve donete odluke neustavno sastavljenog organa morale su podeliti istu sudbinu. Zato je bilo ne samo opravdano, već jedino saglasno pravu, sve odluke još prvog sastava Visokog saveta sudstva ceniti na jednak način i pristupiti njihovom ponovnom donošenju od strane valjano, po slovu ustava, sačinjenog organa, naravno, pod uslovom, da je Ustavni sud tada manjkavost sastava cenio kao neustavnost, a ne legitimnu, oprvdljivu okolnost. Drugim rečima, reformski zahvat je još tada, nakon delovanja prvog sastava Visokog saveta sudstva, kada već celokupan naum pravosudne reforme nije osporen iz razloga neustavnosti osporenih pravosudnih zakona i rušenja načela stalnosti sudijske funkcije uvedenog još Ustavom Republike Srbije od 1990. godine, trebalo ponoviti u celini. Sve što se nakon toga dešavalo bilo je činjenje grešaka u serijama, popravljanje nepopravljivog. Zakonodavac je svojim izmenama pred Ustavnim sudom osporavanih zakona tonuo sve dublje u nerazmrsive ponore neustavnosti. Ustavni sud je, sa svoje strane, ponoviću – po mojoj oceni, ceneći ove poteze zakonodavca na način kako je to učinio tonuo sve dublje u teško obrazložive poteze, ne suočavajući se sa belodanom neustavnošću i ugrožavajući svoju poziciju i svoj integritet sve snažnije i sa sve manje izglednom mogućnošću za popravljanje stvari. Tako je došlo i do ocene ustavnosti i zakonitosti postupanja Visokog saveta sudstva u stalnom sastavu i do odluka koje su pred nama. Ustavni sud je odlučio da sastav ovakvog organa u uslovima postojanja jasnih ustavnih i zakonskih rešenja ne može biti cenjen kao pravno valjan. I to je sasvim u redu. Ali nije i ne može biti u redu i ocena izrečena u pogledu posledica koje iz takve odluke proizlaze. Ne leči neustavnost sastava jednog organa činjenica da je on doneo ispravnu, sadržinski dobru odluku. Ako se takva činjenica smatra dovoljnim osnovom za osporavanje odluke jedne sadržine, ponoviću, bez obzira na zadovoljavajuću sadržinu drugih odluka koje je isti organ doneo, one se moraju osporiti iz istog razloga, jer se taj razlog mora odnositi na celokupni rezultat rada takvog organa. U jednom od ranije napisanih izdvojenih mišljenja, iznela sam svoj stav da su izbori i neizbori sudija u procesu obavljene pravosudne reforme povezani kao sistem spojenih sudova. Ne mogu se razdvojiti, pogotovo ako se neki osporavaju iz razloga koji su u gore napisanim redovima obrazlagani. Odluke o izboru sudija u situaciji u koju su, bez svoje krivice, dovedene ove sudije ovakvim načinom izbora (bilo odlukama prvog sastava Visokog sastava sudstva, bilo usvajanjem prigovora od strane ovog organa u stalnom sastavu), ne može da „spasi” nikakvo pravno obrazloženje. Ono se jednostavno u datim okolnostima ne može sačiniti. Može ih „spasiti” politička odluka, postizanje konsenzusa da se neće vršiti reforma reforme iz političkih razloga – da Srbija ne bi potonula još dublje u vrtlog posledica ranijih činjenja i da bi sa što manje rana posle ovakve reforme pravosuđa izašla pred svoje građane, Evropu i svet. Nesporno da je to legitimno, ali teško i pravno perfektno. Zato „spašavanje” takve prirode i nije u nadležnosti Ustavnog suda.

Sudija Ustavnog suda,

prof. dr Olivera Vučić, s.r.

Izvod iz presude Ustavnog suda Srbije Broj VIIIU-413/2012, koja je objavljenja u Službenom glasniku RS broj 105/2012

An unexpected error has occurred!

If this error persists, please report it to the administrator.

Go back to home page

Additional information about this error:

MySQL error!

MySQL server has gone away(Errno=2006)

Your query: DataObjectCache::get_by_ID()

SELECT *
  FROM blog_2_titems__item
 WHERE (post_ID = 2460)
 ORDER BY post_ID