Posto je na temi o Shok koridoru vec pokrenuto pitanje sokantnosti i kontroverznosti filmskih ostvarenja, da produbimo malo problematiku...
Tekst je preuzet sa Forumfilmovi.com


Filmovi su oduvek imali sposobnost da nas naljute, podele, šokiraju, zgroze i još mnogo toga. Obično, filmovi koji izazivaju kontroverziju, potpuni bojkot, zabranu, cenzuru ili proteste, sadrže seks, nasilje, homoseksualnost, rasizam, religiozne ili političke teme. Oni obično pomeraju granice onoga što može biti snimljeno i prikazano na ekranu, i smatraju se tabuom, "nemoralnim" ili "opscenim" zbog jezika, upotrebe droge, nasilja, golotinje ili drugih sličnih elemenata. S druge strane, nepobitna je činjenica da je kontroverzija uspešna reklama za ove filmove i pomaže punjenje bioskopskih kasa.

Kontroverzni filmovi mogu biti bilo kog žanra - dokumentarci, vesterni, erotski trileri, drame, horori, komedije ili animirani filmovi. Standardi za ono što se smatra šokantnim, uvredljivim ili kontroverznim su se drastično promenili tokom mnogo decenija. Proizvoljni rejting Američke filmske asocijacije (Motion Picture Association of America) može da utiče na filmsku publiku u bioskopu - X rejting može često da stopira prikazivanje filma i dovede do komercijalnog neuspeha.

Ono što sledi jeste ilustrovana lista najkontroverznijih filmova u istoriji kinematografije koju je časopis Entertainment Weekly obelodanio u broju od 16. juna 2006. godine.
Pa da počnemo...



25. Aladdin (1992, USA) (Aladin)
Režija: Ron Clements i John Musker

Ovaj dugometražni animirani film studija Walt Disney izazvao je diskutabilnu kontraverziju zbog svog prozapadnog oslikavanja Aladina i Jasmine (koja je uvek bez vela), činjenice da su likovi sa turbanima bili ćelavi, kao i zbog toga što su svi zlikovci arapske karikature. Takođe, pripadnici Komiteta američko-arapske antidiskriminacije (ADC) su protestvovali zbog reči pesama u jednoj verziji uvodne pesme "Arabian Nights". Originalne reči pesme o arapskom okruženju gde se odvija radnja filma ("Gde mogu da ti odseku uvo ako im se ne sviđa tvoje lice/Surovo je, ali, hej, kući je") su kasnije za video izdanje 1993. godine i soundtrack cenzurisane i promenjene u "Gde je sve ravno i ogromno, a vrućina je nesnošljiva/Surovo je, ali, hej, kući je".



24. Caligola (1980, Italy/USA)
Režija: Tinto Brass

Scenario za ovaj raskošni ep o vremenu Rimskog carstva napisao je Gore Vidal, a kofinansirao Bob Guccione, producent Penthouse-a, časopisa za odrasle. Skripta je kasnije prošla kroz nekoliko prepravki pošto su režiser i glumci smatrali da je Gore-ova verzija nezadovoljavajuća (Vidal se kasnije ogradio od scenarija). Reklamiran je kao "najkontroverzniji film 20. veka" - i bio je najskuplji pornografski film ikad snimljen.
Ovo je bio prva holivudska visokobudžetna (cifra od 15 miliona $ se kasnije popela na 22 miliona $), bizarna seksploatacija 'elegantnog' hard-core seksa i krvavog nasilja - i film je postao i kritička i komercijalna katastrofa posle veoma ograničenog prikazivanja u bioskopima (zbog straha od krivičnog gonjenja za golotinju). Premda je najpre bio zamišljen da bude 'visoka umetnost', sa glavnim glumcima (Malcolm McDowell kao poznati rimski imperator, John Gielgud, Helen Mirren, Peter O'Toole), na kraju je opisan kao "moralni holokaust" (Variety), i kritičari su ga smatrali bezvrednim fantazijskim đubretom.
Film je bio ozloglašen zbog slikovitih i vrućih scena seksa (uključujući scenu orgija, masturbaciju, eksplicitne seksualne činove, seksualnu izopačenost i dekadenciju uključujući lezbejsku scenu između Penthouse cica Lori Wagner i Marjorie Thoreson koja je kasnije snimljena i naknadno ubačena). Prvobitno je imao X rejting i prikazivan je u verziji od 156 minuta, koja je kasnije svedena na 105 minuta da bi se dobio R rejting.



23. Kids (1995, USA)
Režija: Larry Clark

Naveliko kritikovan cinema verite nezavisni film režisera Larry-ja Clark-a bio je preko potrebna opominjujuća priča o drogama, nemoralu, seksu, bestidnim razgovorima i, generalno, dekadentnom ponašanju tinejdžera. Clark-ov prvi dugometražni film bio je jedan od najistinitijih filmova o promiskuitetnoj i bezemotivnoj tinejdžerskoj (i predtinejdžerskoj) seksualnosti - sa visokorizičnim letalnim posledicama. Međutim, drugi su ga kritikovali i zbog navodno tanke granice sa dečijom pornografijom sa puno prljavih razgovora i simuliranog seksa.
Film prati grupu tinejdžera i predtinejdžera tokom letnjih 24 časa na Menhetnu, sa 17-godišnjim skejtborderom po imenu Telly (Leo Fitzpatrick) - samoproklamovanim "devičanskim hirurgom" koji je HIV pozitivan i čiji je cilj da defloriše što više devojaka. Telly lako zavodi devojku br.1 (Sarah Henderson), Jenny (mlada Chloe Sevigny), koja postaje inficirana HIV-om tokom seksualnog kontakta sa Telly-jem, i na kraju prelazi na sledeću devičansku žrtvu na žurci pokraj bazena, 13-godišnju Darcy (Yakira Peguero). Jedna od najšokantnijih scena je kada mamurni Caspar (Justin Pierce) iskorištava nesvesnu Jenny na krevetu. Kada se budi sledećeg jutra, on izgovara poslednju rečenicu u filmu: "Isuse Hriste, šta se desilo?"
Film je objavljen bez rejtinga da bi se izbegla stega rejtinga NC-17. Da bi ublažila "senzaciju", Miramax (u to vreme kao pomoćni Disney-jev studio) osnovala je novi entitet, Shining Excalibur Films, da bi objavila film. Film je zabranjen u bioskopima Warner Bros. širom Britanije.
Clark-ovi naredni kontroverzni filmovi, Bully (2001) i Ken Park (2002), takođe se bave sličnom tematikom i problematikom tinejdžera.



22. Do the Right Thing (1989, USA)
Režija: Spike Lee

Treći film afroameričkog scenariste i režisera Spike Lee-ja bio je složena, besna i beskompromisna društvena priča o rasizmu, rasističkom ponosu, netoleranciji i opresiji, klasnoj borbi i nasilju. Ovaj kontroverzni i izazivački nezavisni film doneo je Lee-ju nominaciju za Oskara za Najbolji scenario, i odnosio se na rasne tenzije koje su na kraju dostigle vrhunac jednog letnjeg dana u multietničkom komšiluku Bruklina. Film je snimljen u jarkim bojama, sa realističnim i duhovitim imenima likova i dijalozima, energetičnim montiranjem i kvazidokumentarnim uglovima snimanja.
Za vreme uvodne špice, u pozadini ide pesma Public Enemy "Fight the Power", nagoveštavajući budući naraštaj rep i hip-hop muzike u mainstream kulturu. Multietnička glumačka ekipa glumi trodimenzionalne likove, a među njima je i Samuel L. Jackson u jednoj od svojih prvih velikih uloga u karijeri (kao DJ Mister Senor Love Daddy) i Rosie Perez (kao zahtevna samohrana majka Tina). Tenzije su počele da eskaliraju kada je vojni aktivista Buggin' Out (Giancarlo Esposito) počeo da se žali što nema slika 'braće' na "Zidu slavnih" u italijanskom restoranu "Famous Pizzeria" koji poseduje Sal (Danny Aiello koji je bio nominovan za Oskara), posle čega je usledio pokušaj bojkota Sal-ove paste. Vrhunac filma je kada policajci brutalno ubijaju Radio Raheem-a (Bill Nunn), hapse Buggin' Out-a, a dostavljač pizze Mookie (Spike Lee) podstiče nemire bacivši kantu za smeće kroz prozor restorana, izazivajući dalju rasnu podeljenost i policijsku brutalnost.
Filmski kritičari su se bojali da će film izazvati sličnu reakciju kod urbanih crnaca, međutim klevetnici su film prozvali "neodgovornim". Film se završio sa dva kontradiktorna citata, jedan od Martin-a Luther-a King-a Jr.-a koji zastupa nenasilno ponašanje, a drugi od Malcolm-a X, koji poziva na odbranu kao odgovor na represiju.



21. Bonnie and Clyde (1967, USA) (Boni i Klajd)
Režija: Arthur Penn

Ovaj inovativni i revizionistički holivudski film je zauvek redefinisao i romantizirao krimi/gangster žanr i prikazivanje nasilja na ekranu. Film je na kraju doživeo popularnost i komercijalni uspeh iako je prvobitno bio naveliko iskritikovan i osuđen zbog veličanja dvoje ubica tokom Velike depresije (Faye Dunaway kao Bonnie Parker i Warren Beatty kao Clyde Barrow), što je dovelo do osrednjeg box office rezultata.
Na jesen 1967. godine, prilično brzo je "došao i prošao" - što je bilo dovoljno vremena da izazove ogorčene kritike zbog šokantnog nasilja, veoma "slikovitog" finala (metak u slow motion-u) i mešanja humoristične farse sa brutalnim ubijanjem. Zatim, posle perioda preispitavanja, počele su da se nižu pohvalne kritike, priznanja, naslovnica u Newsweek-u, i na kraju, ponovo izdanje filma - kada je bio nominovan za 10 Oskara. Film je takođe bio značajan i kontroverzan zbog otvorenog prikazivanja specifične veze između impotentnog Clyde-a i seksualno agresivne Bonnie.



20. Cannibal Holocaust (1980, Italy/Columbia)
Režija: Ruggero Deodato

Ovaj ekstremno slikovit kultni italijanski klasik koji je podstaknuo mnoge debate - poslužio je kao inspiracija za kvazi-dokumentarac The Blair Witch Project - bio je ispunjen nasilnim, jezivim i uznemiravajućim slikama. Film je navodno priča o filmskoj ekipi, predvođenoj Alan-om Yates-om (Gabriel York), koja je nestala u džunglama Amazonije dok je snimala dokumentarni film o poslednjim preživelim plemenima koji su još uvek upražnjavali hanibalizam, pod nazivom "The Green Inferno". Sjajni filmski trikovi i specijalni efekti su stvorili jedan zastrašujući pogled na sudbinu ekipe - pronađeni u nerazvijenim filmskim rolnama od strane tima za spašavanje.
U groznim i realističnim scenama možemo da vidimo ženu nabijenu na kolac, kastriranje, prebijanje sa velikim čekićima, prisiljeni abortus, brojna klanja životinja (uključujući brutalno ubijanje kornjače) i grupno silovanje.
Zbog rada na ovom filmu, italijanski autoriteti su uhapsili režisera pod sumnjom da je izvršio ubistvo, tako da se posle premijere filma u Milanu 1980. godine, našao u zatvoru. Na kraju je izveden pred sud jer italijanski autoriteti nisu bili ubeđeni da je snimak zaista isceniran. Deodato je izgubio prvobitno suđenje, nakon čega je sav štampani materijal uništen, ali je na kraju uspeo da se izvuče iz zatvora kada se su početkom 80-ih godina glumci pojavili na TV-u i potvrdili suprotno. Posle pet godina održana je i premijera filma u Deodato-voj rodnoj zemlji. Ovaj film je 20 godina bio zabranjen u nekim zemljama, uključujući i Veliku Britaniju.



19. Basic Instinct (1992, USA/France) (Niske strasti)
Režija: Paul Verhoeven

Scenarista Joe Eszterhas je kreirao ovaj ekscesivni, soft-porn, kontroverzni film poznat po negativnom prikazivanju lezbijanstva, nasilja, prvobitnog X rejtinga, kao i voajerskog, senzacionalnog i neobaveznog seksa. Sharon Stone glumi biseksualnu književnicu Catherine Trammel koja je osumnjičena za ubistvo (koristeći se šiljkom za led). Uvodna scena prikazuje nagi par u sred divljeg seksa koji se završava bodenjem šiljkom za led. Film je prožet otvorenim i sirovim dijalozima.
Film je takođe kritikovan zbog divljeg, skoro silovanja, seksa između detektiva Nick-a Curran-a (Michael Douglas) i njegove 'devojke' Jeanne Tripplehorn, inače psihologa u policiji, kada joj on kida odeću i uzima je otpozadi. Sa R rejtingom (a prvobitnim NC-17), je dobio na ozloglašenosti zbog scene ispitivanja u kojoj Sharon Stone otvoreno govori o seksu, puši (u prostoriji za nepušače) i prekrsti noge u kratkoj beloj mini suknji (bez gaćica). Michael Douglas je takođe bljesnuo svojom 'pozadinom' kada Sharon-ina lezbejka ljubavnica posmatra njihov žestoki seks sa vezivanjem.
Ženski pokreti su se izjasnili da film potpiruje mržnju prema ženama, a grupe za gej prava u San Francisku su ga nazvali stereotipno-homofobičnim. Oni su ocenili da je glavna osumnjičena ocrnjen lik jer je mentalno nestabilna, psihotična lezbejka i biseksualka suicidnim potencijalom. Aktivisti grupa kao što su Queer Nation i ACT-UP protestovali su na raznim lokacijama snimanja po San Francisku sa transparentima "Holivud smrdi", pokušavajući da ometaju snimanje filma.



18. I Am Curious (Yellow) / Jag är nyfiken - en film i gult (1967, Sweden)
Režija: Vilgot Sjöman

Ovaj avangardni mokumentarac (sniman uglavnom ručnom kamerom) obeležio je novo doba i navodno je sadržao "uvredljive" seksualne scene za koje se u to vreme tvrdilo da su pornografske - prikazivanje potpuno nagih tela oba pola i simulirani odnos. Po današnjim standardima, ne bi bio ništa posebno, iako je pomogao da se otvore ogromna vrata ka hard core pornografiji i filmovima kao što su Najbolji film sa X rejtingom Midnight Cowboy (1969), pornić Deep Throat (1972) i Bernardo Bertolucci-jev Last Tango in Paris (1972).
Radikalni, eksperimentalni film unutar filma o seksualnoj politici je pretenciozna priča o liberalnoj 22-godišnjoj Leni (Lena Nyman), sociologu koja se interesovala za politička pitanja u Švedskoj krajem 60-ih godina, i koja je u tu svrhu anketirala ljude po ulicama o klasnom sistemu. Film sadrži snimke iz vesti, scene protesta protiv rata u Vijetnamu, slogane, itd. Seksualni odnosi između Lene i prodavca automobila Börje Ahlstedt-a snimani su otvoreno i realistično.
Američka carina je zabranila film 1968. godine, a sudovi (i Vrhovni sud) su prvobitno zaključili da je film "razvratan", iako je presuda preinačena posle žalbe. Postao je najznačajniji film za advokate slobodnog govora.
Uskoro je postao strani film sa najvećom zaradom u Americi postavivši rekord od 20 miliona $ koji je trajao decenijama (sve do filma Il Postino sredinom 90-ih).

17. Freaks (1932, USA)
Režija: Tod Browning

U ovom MGM hororu glumili su cirkuski artisti iz stvarnog života (izobilje "ljudskih bizarnosti", uključujući sijamske blizance Daisy i Violet, princa Randiana - "Živi torzo", polovični dečak Johnny, devojka bez ruku, bradata žena). Najblaže rečeno, bio je neuobičajen film koji je dugo vremena ostao u sećanju onih koji su ga gledali, izazivajući istovremeno i gađenje i fasciniranje.
U šokantnom vrhuncu filma, snagatora Herculesa (Henry Victor) i gimnastičarku Cleopatru (Olga Baclanova) jedne olujne noći jure groteskna 'stvorenja' sa noževima, koja gmižu po blatu u osvetničkom jurišu na svoje žrtve. Film je objavljen pet meseci posle katastrofalnih predpremijera i reakcija publike je bila, pa u najmanju ruku nelagodnost.
Posle prvih test prikazivanja, MGM je naložio Browning-u da ukloni najuznemiravajuće scene filma (oko 26 minuta), uključujući i scenu gde kastrirani Hercules peva falsetto, a konačni epilog je ublažen hepiendom da umanji šok originalnog završetka - kada vidimo Cleopatru bez nogu i jednog oka. Bilo kako bilo, promene u filmu nisu poboljšale njegov uspeh na bioskopskim blagajnama i film je bio potpuni finansijski fijasko.
Mesec dana posle njegovog objavljivanja, MGM je povukao film iz distribucije, a 1974. godine, prava su prodata snimatelju i distributeru Dwain-u Esper-u za narednih 25 godina. Prikazivan je u okviru raznih projekcija za odrasle pod alternativnim nazivima (npr. Forbidden Love, The Monster Show, Nature's Mistakes), eksploatišućim sloganima, kao što su: "Da li sijamski blizanci vode ljubav?" i "Da li odrasla žena može da voli kepeca?" Film je zabranjen u Engleskoj 31 godinu, sve do početka 60-ih.



16. United 93 (2006, France/UK/USA)
Režija: Paul Greengrass

Ovaj jezivo realna i potresna dokumentarna drama britanskog scenariste i režisera Paul-a Greengrass-a dočarala nam je hrabru i tragičnu priču o herojskim putnicima i članovima posade Leta 93 (koji je leteo iz Njuarka u San Francisko), četvrtom otetom avionu 11. septembra 2001. godine. Suprotstavivši se teroristima, oni su uspeli da spreče pad aviona na predviđenu metu - umesto toga, avion je pao na polje u zapadnoj Pensilvaniji. Realnosti filma doprinelo je i učešće nekolicine zaposlenih u Federalnoj administraciji avijacije i vojnih oficira koji su učestvovali u stvarnom događaju.
Napetost i zastrašujuće scene terora i nasilja su bili neizbežni i film je (iako je precizno ispričan i sa poštovanjem se odnosio prema samoj temi bez editovanja, teorija, stereotipskih ljudskih priča ili ličnih drama ili politike mahanja zastavom) bio kritikovan zbog svog trailera, koji je film drugačije predstavljao nego što on to zaista jeste - kao konvencionalni triler. Drugi su se pitali da li je možda još "prerano" (posle 5 godina od događaja) za američku publiku da gleda - i različita mišljenja su doprinela emotivnoj debati. Studio Universal je takođe dobio kritiku na svoj račun da eksploatiše ljudsku tragediju, iako su drugi smatrali da je važno da se setimo i inspirišemo tim tragičnim događajem.



15. Triumph of the Will / Triumph des Willens (1935, Germany)
Režija: Leni Riefenstahl

Akreditovana plesačica i glumica nacističkog firera Adolfa Hitlera Leni Riefenstahl snimila je ovaj ozloglašeni dokumentarac da bi se zabeležio i proslavio šesti Kongres Nacističke partije, održan u septembru 1934. godine u Nurembergu. Ovaj spektakularni i propagandni film veličao je moć zlog nacističkog režima i države sa grandioznim prikazima, naglim rezovima, Vagnerovom muzikom i genijalnim uglovima kamere i kompozicijama.
Ekstravagantni dvočasovni film se i dalje smatra najmoćnijim propagandnim filmom ikad snimljenim, sa grandioznim uvodnim snimcima mesijskog Hitlerovog dolaska avionom i bogovskog dočeka salutiranjem ("Sieg Heil") od strane uniformisanih članova partije i oficira i bezbroj ljudi. Saveznici su Riefenstahl-ovu držali četiri godine u zatvoru posle rata, iako je ona nastavila da protestuje insistirajući da je njen isključivo za istorijske svrhe i primer cinema verite, a ne odvratno delo koje je bilo kritikovano i osuđivano.
Protesti su dočekali Riefenstahl-ovu na Telluride Filmskom festivalu 1974. godine, i Odbor za antidefamaciju se oštro osudio projekciju u Atlanti zbog "moralne bezosećajnosti". Sama Riefenstahl-ova nikad nije uspela da se "opere" od svoje nacističke prošlosti iako je stalno tvrdila da je njen film bio više slikovit nego ideološki.



14. The Warriors (1979, USA)
Režija: Walter Hill

Ovaj kultni film urbane fantazije (moderno prepričavanje inspirisano grčkom pričom Anabasis) bio je treći film scenariste i režisera Walter-a Hill-a. Bio je hit iznenađenja uprkos relativno nepoznatoj glumačkoj ekipi iz Njujorških pozorišta, predstavljanju nasilja kao u crtanim filmovima (bez krvi) i nerealističnom pogledu na njujorške ulične bande (sa kitnjastim kostimima i farbom za lice).
Međutim, originalni poster filma na kome se nalazila premisa filma: "Ovo su armije noći" i dodatna fraza: "Oni su 100.000 jaki. Oni su pet puta brojniji od policajaca. Oni bi mogli da preplave Njujork Siti", razbesneo je i uplašio mnoge ljude - i prva prikazivanja filma su izazvala smrtonosna nasilja (u Palm Springsu i Oksnardu, u Kaliforniji) i nemire.
Zbog ovih izveštaja o kriminalnom nasilju, nervozni studio Paramount je povukao film iz preko polovine bioskopa uprkos uspehu na bioskopskim blagajnama. Jedan bioskop u Vašingtonu je unajmio punovremeno obezbeđenje dok film nije prestao da se prikazuje. Paramount je takođe pokušao da prepravi reklamnu kampanju filma povukavši ceo promotivni materijal i TV reklame, ali na kraju je bio primoran da u potpunosti povuče film iz distribucije. Film je kasnije dobio kultni status sa pojavom kablovske televizije i VCR otkrića, kao i kroz ponoćne projekcije.
Kontroverzni film je pratio događaje bande Warriors čiji su članovi prisustvovali sastanku bandi za prekid vatre u Bronksu, kada je anarhistični Luther (David Patrick Kelly) iz bande Rogues ubio harizmatičnog vođu Cyrus-a (Roger Hill), a Warriorsi nepravedno optuženi za zločin. Predvođeni nevoljnim herojem Swan-om (Michael Beck), oni bez oružja moraju da pobegnu nazad kući dok im je za petama svaka rivalska banda.

13. The Da Vinci Code (2006, USA) (Da Vinčijev kod)
Režija: Ron Howard

Dugo očekivani religiozni triler o teorijama zavere sa premisom "Seek the Truth" je verno snimljen prema Dan Brown-ovom fiktivnom bestseleru. U pitanju je priča o istrazi simbologa i profesora sa Harvarda Robert-a Langdon-a (Tom Hanks) i Francuskinje Sophie Neveu (Audrey Tautou) koja radi kao kriptolog u policiji nakon ubistva kustosa muzeja Luvr, Jacques-a Saunier-a (Jean-Pierre Marielle).
Njegovo nago telo je pronađeno prekriveno simbolima i misterioznom šifrovanom porukom ispisanom krvlju. Njega je ubio albino kaluđer Silas (Paul Bettany) koji radi za nepoštenog biskupa Aringarosu (Alfred Molina). Ove informacije su pogrešno osumnjičeni par preko niza tragova dovele do tajne sekte po imenu Sionski priorat (sa jeretičkim teorijama o braku smrtnog Isusa Hrista sa Marijom Magdalenom koje je urodilo detetom - pravi Sveti gral!) i ubogaljenog učenjaka ser Leigh-a Teabing-a (Ian McKellen). U potrazi oni takođe saznaju o vekovima staroj borbi priorata sa tajnom katoličkom sektom Opus Dei da se sačuva zavera stara 2.000 godina, o tumačenju Da Vinčijevog remekdela "Tajna večera", londonskoj mitskoj Templarskoj crkvi (gde se veruje da su sahranjeni Vitezovi templari) i grobnici ser Isaac-a Newton-a u Vestminsterskoj opatiji.
Nekoliko katoličkih i Opus Dei grupa, kao i konzervativne hrišćanske grupe, pozvale su na bojkot filma, uglavnom za vreme njegovog snimanja, optuživši ga za bogohuljenje. Čak su se i albino ljudi našli uvređenim, lobiravši da se promeni način na koji su prikazani. Ipak, toliko očekivani film je na kraju ocenjen kao plitak i dosadan.

12. The Deer Hunter (1978, USA) (Lovac na jelene)
Režija: Michael Cimino

Ovaj ep scenariste, producenta i režisera Michael-a Cimina o ratu i prijateljstvu bio je moćan, uznemiravajuć i do tad neviđen pogled na rat u Vijetnamu kroz živote tri rusko-američka prijatelja u malom gradu u Pensilvaniji pre, za vreme i posle njihovog boravka u ratu.
Iako dobitnik Oskara za Najbolji film, film je bio veoma kontroverzan u mnogo pogleda - političkom, istorijskom i emotivnom. Ekstravagantno skup, često je bio kritikovan kao pretenciozan, dvosmislen i ekscesivan, ali i loše montiran sa nedovoljno razvijenim likovima i nesofisticiranim i nehajnim filmskim tehnikama. Kritičari su ga takođe napadali da je naveliko izvrnuo istorijske činjenice.
Scene o kojima se najviše pričalo bile su izmišljene i teatralne torture Ruskog ruleta, koje se pojavljuju dvaput u filmu - za vreme rata u američkom zarobljeništvu i u vijetnamskom kazinu. [Međutim, ne postoje dokumentovani zapisi da se smrtonosna igra zaista upražnjavala.] Istorijski dosledno ili ne, izmišljena scena svireposti Vijetkonga metaforično je pokazala brutalnu apsurdnost rata. Režiser Cimino je takođe bio osuđivan da dve azijske likove predstavlja u jednostranoj i iskrivljenoj slici kao sadističke rasiste i ubice. On uzvratio argumentom da njegov film nije bio politički ni doslovan iz bilo koje tačke gledišta.

11. The Message (1976, Kuwait/Morocco/Libya/UK/Lebanon)
Režija: Moustapha Akkad

Sa premisom "Priča o Islamu", ovaj dramatični biografski film islamskom producenta i režisera Akkad-a (koji je kasnije producirao sve Halloween filmove) proslavio je Anthony-ja Quinn-a (Abdallah Geith u arapskoj verziji) kao Muhamedovog pustinjskog ratnika Hamzu. Radnja je smeštena u 7. veku u Meki i prikazuje začetke Islama i život i učenje proroka.
Protesti, pobune i pretnje smrću (telefonom) pratile su produkciju filma i snimanje (koje je potrajalo sedam godina), što je primoralo ekipu da se prebaci u Libiju gde su dobili finansijsku podršku i sponzorstvo od terostički naklonjenog libijskog vođe Muammara al-Gaddafija. Kružile su neosnovane glasine da će Muhameda igrati američka zvezda Charlton Heston ili Peter O'Toole. Takođe se strahovalo da bi film narušio muslimansko verovanje (zabranjeno Šarijom, islamskim svetim zakonom formiranim posle Muhamedove smrti) da Muhamed (i njegova bliža porodica uključujući žene, ćerke i zetove) ne smeju da se prikazuju na filmovima niti da se čuju njihovi glasovi.
Postojale su dalje kontraverze kada je premijera filma zakazana za mart 1977. godine u Vašingtonu. Hanafijeva ekstremistička grupa koju je predvodio Hamas Abdul Khaalis je okupirala sedište jevrejske organizacije B'nai B'rith zbog pogrešnog verovanja (nisu ni pogledali film) da Anthony Quinn glumi Muhameda u filmu. Tokom dvodnevne krize, oni su držali 150 ljudi kao taoce, zapretivši da će dići zgradu u vazduh ukoliko se ne otkaže premijera filma. U opsadi je ranjen budući gradonačelnik Vašngtona Marion Barry, kao i mnogi drugi. Situaciju sa taocima su na kraju uspeli da reše FBI i muslimanski ambasadori, a bioskopi koji su bukirali film su otkazali projekcije. Tragično premijerno prikazivanje filma je nažalost uništilo bilo kakvu zaradu iz bioskopa.
Ironično, krajem 2005. godine, Akkad je podlegao ranama koje je zadobio za vreme terorističkih napada u Jordanu.

10. Baby Doll (1956) (USA)
Režija: Elia Kazan

Film Elia Kazan-a (zasnovan na drami Tennessee-ja Williams-a) je priča o 19-godišnjoj detinjastoj devičanskoj nevesti Baby Doll (Carroll Baker) koja je udata za rukovodica mašine za odvajanje semena pamuka od vlakana Archie Lee Meighan-a (Karl Malden), a zavedena od strane Silve Vacarro (Eli Walach), suparničkog osvetoljubivog sicilijanskog posednika te iste mašine. U prvim scenama vidimo Baby Doll povijenu u dečijem nameštaju i bez privatnosti dok se kupa jer je špijunira njen muž.
Kao prkosni film, odmah je bio osuđen i cenzurisan (od strane Katoličke Legije pristojnosti) - žestoko je osuđen za, između ostalog, ozloglašenu scenu seksualnog zavođenja na ljuljašci, kada Vacarro pokušava da nagovori mladu 'baby doll' nimfetu da potpiše pismo o Archie-jevoj krivici, zatim za njihovu igru žmurke na gornjem spratu (i u potkrovlju) i kasnije scenu poljupca pod ugašenom sijalicom u susednoj sobi dok Baby Doll-in seksualno isfrustrirani muž Archie u blizini priča na telefonu.
Film je bio nominovan i za Oskara, a nazivan je ozloglašenim, pohotljivim, buntovnim, prljavim, sugestivnim, razvratnim, moralno odbojnim i provokativnim. Time Magazine je napisao: "Vrlo verovatno najprljaviji američki film ikad legalno izlagan..." Katolička Legija pristojnosti je toliko ocrnila ovaj film da su mnogi bioskopi bili primorani da otkažu svoja prikazivanja, ali i pored tog meteža, uspeo je da ostvari skromni uspeh na bioskopskim blagajnama.

9. Last Tango in Paris / Ultimo tango a Parigi (1972, Italy/France)
Režija: Bernardo Bertolucci

Bertolucci-jev film je bio kontraverzni erotski film sa sirovim (ipak simuliranim) scenama seksa i primitivnom silom - i kritičari i publika su se pitalo jedno - da li je to erotska umetnost ili pornografija? Marlon Brando je glumio Paul-a, očajnog, zbunjenog i sredovečnog udovca koji je prognan iz Amerike i koji uleće u sado-mazohističku i fizičku vezu sa mladom 20-godišnjom Parižankom velikih grudi Jeanne (Maria Schneider). Paul-ov pogani jezik i pravilo "bez postavljanja pitanja" bili su šokantni za to vreme i njihov odnos je postajao sve gadniji, prazniji, ponižavajući i neromantičan (npr, "Znaš, za 15 godina ćeš moći da igraš fudbal sa svojim grudima. Šta misliš o tome?").
Film je upamćen po Paul-ovim skatološkim monolozima, sceni u kadi i uznemiravajućoj i eksplicitnoj 'puter' sceni analnog odnosa (sa čime se ona prećutno slaže) u praznom iznajmljenom stanu, dok je on primorava da ponavlja fraze poput: "represija je slomila volju". Na kraju filma, ona ga ubija očevom puškom i priznaje policiji: "Ne znam ko je on" i "Ne znam kako se zove".
Film je obeležen po tome što je bio prvi "mainstream" film koji je dobio X rejting. Postao je i prvi film koji je krivično gonjen od strane britanskih obscenih publikacija - i naloženo je da scena sodomije bude izbrisana. U režiserovoj zemlji, film je bio zabranjen i tužen zbog "opscenog sadržaja koji vređa javnu pristojnost". U Italiji je sredinom 70-ih godina permanentno zabranjen, njegovi glumci i režiser su osuđeni, a Bertolucci-ju je izrečena kazna na 4 meseca zatvora.


8. Natural Born Killers (1994, USA)
Režija: Oliver Stone

Ovaj film Oliver-a Stone-a (prema scenariju Quentin-a Tarantina) bio je moderni update Terrence Malick-ovog Badlands (1973) i vizuelno senzacionalan, kontroverzan, anarhičan i brutalan film o medijskom senzacionalizmu i opsesiji pričom o paru serijskih ubica i koji čine zlostavljana Mallory Knox (Juliette Lewis) i psihotični Mickey (Woody Harrelson). Priča je inspirisana stvarnim ubicom Charles-om Starkweather-om koji je tako krenuo na "šetnju" po zemlji ubijajući usput ljude. Robert Downey Jr. glumi TV voditelja i novinara Wayne-a Gale-a koji je od njih napravio slavne ličnosti svojom senzacionalnom emisijom "American Maniacs". U šokantnom završetku, dva otpadnika ubijaju Gale-a u ruralnom okruženju - dok kamera sve uživo prenosi.
Ovaj ekstremno nasilan film bio je osuđen kao "zao" i "gnusan" zbog licemernog satiričnog osvrta na nasilje na ekranima. U vreme objavljivanja Američka filmska asocijacija (MPAA) ga je podvrgnula mnogim editovanjima (ukupno 150) da bi dobio R rejting od prvobitnog NC-17. Javne projekcije u Britaniji su bile odložene, jer se smatralo da je film podstakao ili "inspirisao" brojne masakre po Americi (uključujući i masakr u srednjoj školi Columbine) koje su počinili ljudi koji su videli protagoniste kao glamurozne i romantične narodne heroje - slično onome što se desilo Kubrick-ovom A Clockwork Orange (1972).
U neuspeloj građanskoj parnici, advokat i pisac John Grisham je optužio Stone-ov film da je "pogrešan" i "defektan" produkt i da postoji "uzročna veza" između filma i brojnih ubistava - on je tvrdio da je Stone odgovoran za inspirisanje ubistava koja su se zapravo dogodila. Roditelji paralizovane Patsy Byers, žrtve tinejdžerskih ljubavnika (Ben Darras i Sarah Edmondson) iz Luizijane, pokrenuli su 1995. godine skupu zakonsku parnicu protiv Stone-a i Warners-a, ali tužba je na kraju odbijena 2001. godine.

7. The Birth of a Nation (1915, USA)
Režija: D.W. Griffith

Ovo potresno američko remek-delo o dve porodice za vreme Građanskog rata i Perioda rekonstrukcije bilo je istovremeno veoma kontroverzno i eksplicitno rasistički. Zasnovano je na rasističnom komadu The Clansman, drugom u trilogiji, koji je 1905. godine napisao baptista Thomas Dixon Jr. iz Severne Karoline.
Zbog ekstremističkog prikazivanja Afroamerikanaca, izazvala je veliku borbu za cenzuru, iako je Griffith u to vreme naivno tvrdio da nije rasista. Za ne poverovati, film se i danas još uvek koristi u svrhu vrbovanja za pristupanje Kju Kluks Klanu - zapravo, organizacija je zaživela i dosegla vrhunac u broju članova u deceniji koja je usledila nakon premijere ovog filma. A film je podstakao nove kontroverzije kada je za njega bilo glasano za Nacionalni registar filmova 1993. godine, kao i kada se našao na 44. mestu liste "Top 100 američkih filmova", koju je sastavio Američki filmski institut 1998. godine.
Premisa filma je momentalno izazvala kritike od strane novoformiranog Nacionalnog udruženja za napredak obojenih ljudi (NAACP) zbog rasističkog i zlobnog predstavljanja crnaca, pro-Klanskog stava i odobravanja ropstva. Kao rezultat, izbačene su dve scene (ljubavna scena između senatora i njegove mulatske ljubavnice, i scena borbe).
Među preostalim scenama, jedna je prikazivala prvu istorijsku sesiju zakonodavstva za vreme Rekonstrukcije, u kojoj oslobođeni crnci na odvratan način ismejavaju ideale Starog Juga, i prikazani su kao lenji i nesnalažljivi koji sede i piju u foteljama sa bosim nogama dignutim na sto. U drugoj sceni, mulatski vođa Silas Lynch (George Siegmann), žedan moći, pokušava da nametne brak Elsie Stoneman (Lilian Gish) - ako je potrebno, i silom. Uzbuđenje naglo raste tokom najpoznatije sekvence u filmu, kada se pucnjava Klana smenjuju sa pucnjavom Elsie koja je u opasnosti. U jednom dijagonalnom snimku, možemo videti dugu liniju KKK jahača iz daljine, koji su krenuli u akciju spasavanja Elsie, a zatim i cele Cameron porodice.
Film je tokom godina proglašen za "najzlobnije omalovažavanje crne rase" zbog prikazivanja crnaca kao detinjaste, surove i sa životinjskim nagonom za seks. U većim gradovima (Boston, Filadelfija) su izbili protesti, a u drugim gradovima (Čikago, Ohajo, Denver, Pitsburg, Sv. Luis, Mineapolis, sveukupno osam država) prikazivanje je bilo zabranjeno. Godinama potom, film su pratile optužbe kada je ponovo izdat (1924, 1931 i 1938). Ironično, iako je film reklamiran kao autentičan i dosledan, glavne uloge crnaca u filmu - uključujući senatorovu ljubavnicu, mulatskog političara na Jugu i oslobođene robove - stereotipino su odglumeli beli glumci. [Pravi crnci su imali samo minorne uloge.]


6. The Last Temptation of Christ (1988, USA)
Režija: Martin Scorsese

Ova kontroverzna, temeljna i izazovna adaptacija istoimenog bestselera (usled kontraverze) Nikos-a Kazantzakis-a iz 1955. godine, nominovana je za Najbolju režiju od strane Akademije filmskih umetnosti i nauka. Pisac je zbog knjige zamalo ekskomuniciran iz Grčke pravoslavne crkve, a njegovo delo se našlo na mnogim listama zabranjenih knjiga. Film je osuđen kao pornografski (zbog scene kada Isus porađa svoju ženu) čak i pre premijere, iako je pre uvodne špice stajalo: "Ovaj film nije zasnovan na Jevanđeljima, već je fiktivno istraživanje večitog spiritualnog sukoba."
Glavna kontroverza ticala se vizionarske scene "poslednjeg iskušenja" u kojoj Satana iskušava Isusa (Willem Dafoe) dok on visi razapet na krstu - snom o zemaljskom životu sa istetoviranom prostitutkom Marijom Magdalenom (Barbara Hershey). Vizija je uključivala bestidnu ideju o seksualnoj vezi s njom, uključujući brak i decu, ukazujući na taj način da je Isus (svojom izborom braka) bio podvodljiv, slab i nepouzdan čovek koji je bio nesiguran u vezi puta kojim treba da ide. Međutim, na kraju film on ne podleže iskušenju i vraća se krstu sa trijumfalnim umirućim rečima: "Ostvareno je."
Tokom jedne od prvih projekcija u pariskom bioskopu, pripadnici Francuske katoličke crkve bacili su molotovljev koktel na platno i pritom povredili nekolicinu ljudi. Religiozni fundamentalisti su naveliko kritikovali, bojkotovali, osuđivali i rikošetirali film, sloganima poput: "Ne razapinjite ponovo Isusa" i "Prestanite sa napadima na Hrišćantsvo". Upravnici grada Savane u Džordžiji su zabranili film i poslali peticiju studiju Universal zahtevajući zabranu širom zemlje. Lanac prodavnica Blockbuster Video odbio je da prodaje film, a jedna grupa je ponudila 7 miliona $ studiju Universal da otkupi film i uništi ga.

5. JFK (1991, USA/France)
Režija: Oliver Stone

Režiser i koscenarista Oliver Stone snimio je ovaj kompleksni i provokativni poludokumentarni triler koji je postao kontroverzni, revizionistički i istorijski ep o istrazi atentata John-a F. Kennedy-ja 22. novembra 1963. godine, koju je sprovodio okružni tužilac iz Nju Orleansa, Jim Garrison (Kevin Costner). Njegova intrigantna interpretacija bila je zasnovana na naveliko objavljivanim teorijama zavere opsesivnog tužioca o misterioznoj smrti i svedočenju velikog broja nepouzdanih svedoka.
Film je na sjajan način, poput delova slagalice, spojio razne izvore materijala (isečke iz vesti, fotografije, crno-bele, u boji, od 8 mm, od 16 mm, makete, rekonstrukcije događaja) u jedan film stvorivši jak utisak uverljivosti, ali ne nužno i pravu istoriju. Međutim, američke medije (CBS, New York Times, Time, Newsweek i The Washington Post) su napale i iskritikovale Stone-a da je iskoristio kombinovanje činjeničnih i istorijskih snimaka sa hipotetičnim snimcima kako bi dobio objektivan i istinit zapis događaja.
Scena suđenja u poslednjoj polovini filma sadržala je tri veoma upečatljive scene kojima se pobija ideja da je asasin Lee Harvey Oswald (Gary Oldman) dejstvovao sam: prezrivo odbacivanje teorije Magičnog metka ('zvaničnu' verziju događaja Warren-ove komisije koju je Garrison odbacio kao nemoguću - i kao "jednu od najvećih laži ikad sprovedenu nad američkim narodom" - sa dijagramom cik-cak putanje metka), detaljnu analizu poznatog Zapruder-ovog filma i Garrison-ove strastvene završne reči, izgovarajući poslednje reči okrenuvši se kameri: "Na vama je.")

4. Deep Throat (1972)
Režija: Gerard Damiano

Nenamenjen za širu publiku, ovaj ozloglašeni pornić sa X rejtingom scenariste i režisera Gerard-a Damiana je postao jedan od filmova sa najvećom zaradom u deceniji i najuticajniji i najuspešniji od svih filmova svoje vrste. Deep Throat je snimljen za 6 dana za 25.000 $ i na kraju je zabranjen u 23 američke države.
Bio je to hard core film koji je bilo OK gledati na sastanku ili u društvu, a bio je zabranjen u mnogim mestima jer je ocenjen kao razvratan. Označio je početak perioda poznatog kao "Porno Chic" - bio je prvi film za odrasle koji je postao hit. U periodu neposredno posle njegovog objavljivanja, postao je kulturni fenomen i bilo je moderno pričati o filmu (i njegovog edukativnoj feminističkoj temi seksualnog zadovoljenja žene).
Jednočasovni film je imao pojednostavljen zaplet (sa komičnim elementima) o seksualno frustriranoj ženi (Linda Lovelace) koja je želela da "čuje zvona" za vreme seksa. Njen lekar, dr Young (Harry Reems), otkrio je da se njen klitoris nalazi u grlu i da bi morala da eksperimentiše sa raznim klijentima pre nego što doživi orgazam - ovo je na kraju dovelo do njenog seksualnog zadovoljenja propraćeno vatrometom, raketama i zvončićima.
Godinama posle prikazivanja filma, Lovelace-ova se ogradila od filma, tvrdeći da je bila drogirana, primorana i silovana za vreme snimanja i da joj je "puška bila uperena u glavu sve vreme". Sredinom 70-ih godina, vlada (pod Nixon-ovom administracijom) je tužila Reems-a zbog razvratnosti, koje su kasnije odbačene i film je uzdizan u Holivudu i drugim intelektualnim krugovima zbog njegove odbrane prava Prvog amandmana.
Kasnije je snimljen dokumentarni film Inside Deep Throat (2005) koji je istraživao istoriju produkcije filma i uticaj na američku kulturu, koji je sadržao intervju i sa režiserom i glumcem Harry-jem Reems-om.

3. Fahrenheit 9/11 (2004, USA)
Režija: Michael Moore

Kontroverzni "dokumentarni" film Michael-a Moore-a bio je oštra kritika i optužnica na račun politike i administracije George-a W. Bush-a prema terorističkoj krizi i njegove navodne povezanosti sa porodicom Bin Ladena, vođe Alkaide. Film je optužen kao propaganda - posebno u godini izbora - i kritikovan je zbog iznošenja poluistina i izvrtanja činjenica, pa su neke konzervativne grupe apelovale na bioskope da ga ne prikazuju.
Dokumentarac je učestvovao u glavnoj trci za prestižne nagrade Kanskog filmskog festivala, osvojivši nagradu Palme D'or - prvu za dokumentarni film posle skoro 50 godina. Takođe je oborio rekord najveće zarade koju je neki dokumentarac postigao tokom premijernog vikenda u Americi, i utvrdio značajan presedan za politički dokumentarac (zaradivši na kraju 119 miliona $) kao dokumentarni film sa najvećom zaradom svih vremena.
Film je ranije dobio na publicitetu kada je Disney odlučio da ga ne distribuira kroz svoj pomoćni studio Miramax, i Moore je optužio kompaniju za cenzuru. Disney-jevo odbijanje, zbog rizika gubitka potrošača, da Miramax objavi film, samo je još više doprinelo velikom uspehu filma. [Navodno, Disney se bojao da bi film mogao da ugrozi njegove poreske povlastice na Floridi, gde je u to vreme guverner bio predsednikov brat, Jeb Bush.]
Među upečatljivim scenama nalazi se ona u kojoj Bush nastavlja sa čitanjem dečije knjige u osnovnoj školi na Floridi nakon što je prvi avion udario u Svetski trgovinski centar; mnogi samoblamirajući klipovi Bush-a (kao onda kada demonstrira svoj zamah u golfu odmah nakon što poziva nacije da zaustave terorističke napade); Moore-ova presretanja demokratskih i republikanskih političara da ubace svoje sinove u vojnu dužnost.


2. A Clockwork Orange (1971, UK) (Paklena pomorandža)
Režija: Stanley Kubrick

U to vreme, ovaj šokantni film Stanley-ja Kubrick-a o bliskoj budućnosti - i najkontroverzniji film - bio je jedan od samo dva filma sa X rejtingom (drugi je bio Midnight Cowboy (1969)) koji je bio nominovan za Oskara u kategoriji Najbolji film. Paklena pomorandža je posle premijere potegla vatrene debate - jedni su ga visoko cenili, a drugi osuđivali mračnog izgleda i mešanja komedije sa nasiljem.
Religiozne grupe su žestoko iskritikovale ovaj distopični film o fašističkom društvenom ponašanju i slobodnoj volji zbog njegovog seksualnog i nasilnog sadržaja. Feministkinje su se osećale uvređenim zbog nekih mizoginističkih slika - kada naga žena pozira u baru Korova, zatim scena silovanja žene sa velikim grudima, skulptura gigantskog penisa kojom je počinjeno ubistvo Dame sa mačkama.
Najozloglašenija scena je ona u kojoj Alex (Malcolm McDowell) i njegova banda (Pete, Georgie i Dim) siluju g-đu Alexander (Adrienne Corri) u njenoj raskošnoj kući. Oni joj seku uzani crveni kostim dok Alex na užasan način zlostavlja g-dina Alexander-a (Patrick Magee) u ritmu pesme "Singin' in the Rain" Gene-a Kelly-ja. Kasnije u filmu, Alex je podvrgnut tretmanu "popravka" - eksperimentalnoj terapiji averzije koju sprovodi država u kojoj je on primoran da drži oči otvorene dok gleda scene nasilja na filmu i sluša omiljenog mu Betovena - sve u cilju da potisne svoj nasilni i seksualni nagon.
Godinu dana posle premijere, Kubrick je povukao film iz distribucije po Britaniji zbog stalnih medijskih i sudskih napada. Neki su verovali da je to uradio jer je dobio pretnje smrću. Sve u svemu, film se u bioskopima ili na videu tamo pojavio tek 2000. godine, godinu dana posle njegove smrti.


1. The Passion of the Christ (2004, USA) (Stradanje Isusovo)
Režija: Mel Gibson

Ovaj samofinansirani i nezavisni hit film koproducenta, koscenariste i režisera Mel-a Gibson-a koji beskompromisno prikazuje Isusovih poslednjih 12 sati na Zemlji, izazvao je kovitlac neviđene kontraverze. Sniman je u dijalozima na tri jezika (aramejskom, hebrejskom i latinskom) sa titlovima, i iako je Gibson tvrdio da su prikazi autentični i 'istiniti' - nemoguće bi bilo rekonstruisati tačne i istinite istorijske događaje na osnovu Jevanđelja. Bičevanje (koje traje 10 minuta) i razapinjanje na krst su prikazani veoma grafički, krvavo i mučno. Čak je i Gibson priznao da je film bio namerno "šokantan" i "ekstreman" da bi dočarao Isusovo ogromno žrtvovanje.
Čak i pre početka prikazivanja, religiozne vođe su bili ozlojeđeni zbog 'katolički obojenog' tumačenja Biblije i upotrebe van-Biblijskih izvora, a Jevreji su optužili film da je antisemitski - ubeđeni da film optužuje Jevreje za smrt Isusa. Čak je i Gibson imao poteškoća da obezbedi distributera za svoj film.
Film je na kraju izašao kao jedan od najuspešnijih filmova sa R rejtingom, sa zaradom od preko 370 miliona $ u američkim bioskopima. Godinu dana kasnije, izašlo je i editovano izdanje filma (izbačeno je oko 5 minuta grafičkog nasilja) po imenu The Passion Recut (2005), koji se u jednom kratkom periodu prikazivao u bioskopima.

Pročitaću ovo kad mi se ne bude spavalo, pogledao sam samo prvih nekoliko redova i deluje baš zanimljivo ali nemam vremena sad. Ali neka si je otvorio

Zanimljivo. Neke od ovih filmova ću sigurno pogledati u skorije vreme!

Kad je u pitanju Oliver Stone, jedina kontroverzna stvar je to što su toliko loši filmovi dobili toliku pažnju...